Vanja Bulić: „Prepisano vreme poslednje dekade 20. veka“

Povodom novih osvrta na godine za nama mnogi su se prisetili ličnih iskustava, situacija u kojima su se našli, a Vanja Bulić priredio je knjigu koja obuhvata njegova dela tematski vezana za devedesete. Kako ih danas vidi i kakvo novo čitanje i doživljavanje te mračne prošlosti očekuje, ovaj intrigantni pisac i novinar otkriva za NET knjižaru

1)Čini se da se vremenom mnogo šta zaboravlja ili se makar sećanjem iskrivljuje slika o nekom vremenu, pa tako i o devedesetim. Koliko Vaši književni tekstovi iz knjige „Devedesete“ predstavljaju sudar sa realnošću kakva je bila?

-Živimo u vreme pobrkanih lončića. Na vlasti su isti ljudi koji su kumovali devedesetim da budu onakve kakve su bile, a uporno izbegavaju da pričaju o tome, čak se i vredjaju kad ih novinari to pitaju. Promenile su se samo vodje, a ostali su njihovi najbliži saradnici. Naravno, samo se magarac ne menja. I oni su se promenili, ali su ostali tragovi beščašća. Moja četiri romana koja se nalaze u knjizi „Devedesete“ nisu sudar sa tim vremenom, već prepisano vreme poslednje dekade dvadesetog veka.  Ti su romani tada nastali, pa predstavljaju na izvestan način hroniku jednog vremena, dodušeliterarno obradjenu, što će joj omogućiti da duže traje.

2)„Lepa sela, lepo gore“  - priča koja nam je poznata i zanimljiva svakoj generaciji na poseban način. Kojoj publici su, po Vama, namenjeni ostali tekstovi?

-Roman „Lepa sela lepo gore“ je objavljen kao „Tunel“, sa podnaslovom „Lepa sela lepo gore“ i pisan je na osnovu istog dogadjaja, koji je bio osnov filma. Prvi korak ka filmu i romanu je bila moja reportaža „Osam dana u grobu“, objavljena u „Dugi“. Teško je za roman reći kojoj je publici namenjen, ako nije strogo žanrovski odredjen ili ako ne nosi oznaku – roman za decu i omladinu. Ova četiri romana tretiraju čertiri teme. „Lepa sela lepo gore“, odlazak na ratište i rat. „Ratna sreća“ – povratak ratnika koji su otišli kao golje, a vratili se kao bogataši, pa u miru nastavljaju da žive po ratnim zakonima. „Zadah belog“ je priča o drogi i vremenu kada se ona  mogla nabaviti

iza svakog kioska u gradu. Roman  „Crvena kibla“  se prvobitno se zvao „Vrele usne“ i govori o skladištenju nukleranog otpada, temi o kojoj se malo priča.

3)Bavite se ratnom stvarnošću devedesetih, ali i onime što se dešava u pozadini rata – opasnim momcima, ratnim profiterima. Publika je od vas, zbog serijala „Biseri“, navikla na priče o neobičnim ljudima sa margine. Kako se vaša novinarska saznanja prožimaju sa stvaralačkom fikcijom o toj temi?

-Radio sam kao novinar u vreme kada je postojalo analitičko, istraživačko novinarstvo i kada je reportaža bila ukras svakih novina. Nažalost, toga više nema. Zato je moj glavni junak novinar, starog kova, istraživač, pa sam tako svoju novinarsku praksu nadgradio literaturom i to se pokazalo kao dobra kombinacija. Iz „Bisera“ je izašlo pet mojih romana, jedan pozorišni komad, monodrama, a bio je gost i momak iz tunela o kome govori film „Lepa sela lepo gore“.

4) Ovih dana se opet priča o filmu „Vidimo se u čitulji“ , 20.godina nakon njegovog nastanka. Mislite li da su danas takvi junaci idoli ili upravo suprotno? Kakav odnos čitalaca prema likovima iz Vaših knjiga priželjkujete?

-Iskreno, ti momci su bili i ostali idoli samo uskog kruga ljudi. Da nije tako, mi bismo bili društvo mentola. Sliku o idolima prave novine,jer su takvi likovi najbolja novinarska hrana. U mojim knjigama, a u to se uveravam na književnim večerima, ljude više interesuje priča, nego pojedini junaci. Ja sam napravio spoj istorije, religije, teorije zavere i sve to začinio dobrom triler pričom, pa čitaoce više interesuje šta je u svemu tome istina a šta fikcija, nego likovi. Ponovno gledanje filma „Vidimo se u čitulji“ uverava koliko smo u jednom trenutku bili društvo na dnu, u mutljazi u kojoj su neobrazovani klinci, pucači, bili na glasu, postajali javne ličnosti bez pokrića. Setite se samo koliko su bili popularni medju zvezdama estrade. A kada se to dogodi – kad se spoje marginalci iz dve oblasti, nastaju devdesete kakve smo preživeli.

5)Živimo u brzo vreme kada se umetnost bavi određenim fenomenom odmah, bez vremenske distance. Sa devedesetim nije takav slučaj, ipak je sada već prošlo neko vreme – danas se ponovo osvrćemo i prisećamo, javno, privatno, pa i kroz umetničke forme . Mislite li da je to važno, i da li može sprečiti da se određene tendencije iz tog vremena ponove?

-Devdesete su teško ponovljive i kako bude vreme odmicalo, osim sporadičnih slučajeva, shvatićemo da su u kulturološkom smislu bile ponor iz koga još nismo sasvim izašli. Zbog nekritičkog odnosa prema tom vremenu, a tome najviše doprinosi politika, dogadja se da nove generacije mladih,  iako o tom vremenu znaju samo iz priča, sa setom govore o muzici, oblačenju ili „herojima“ sa asfalta. A danas je jasno da je većina tih momaka saradjivala sa policijom i da su bili silni zato što su imali zaštitu. Mnogi od njih su skončali na ratištima sa knjižicama državne bezbednosti u džepu. Odlazili su tamo pravo iz zatvora, na otkup kazne. Bilo, ne ponovilo se.

 

Vanja Bulić: „Prepisano vreme poslednje dekade 20. veka“