Danica Bogojević: „Možda istoriju pišu pobednici, ali...”

Danica Bogojević, pobednica konkursa Vrata knjige 2016. sa romanom Tajna iskre, otvorila je novo poglavlje u književnosti uopšte, i neobičan pristup stvaranju u žanrovskoj knjiženosti. O proučavanju istorije, slovena, neobičnih ličnosti, hrama u Retri otkriva tajne čitaocima NET knjižare...
1.    Danas se mnogi žale da nemaju vremena da čitaju, a kako si ti pronašla vreme da pišeš i istražuješ?
-    Iskreno, vreme koje posvetim radu na  svakom novom romanu, uskratim najviše svojoj porodici i prijateljima. I jako sam im zahvalna na podršci i razumevanju.  Sa druge strane, zaista nemam dovoljno vremena da pročitam sve ono što bih želela, da odgledam sve filmove i serije o kojima moje okruženje priča. Pisanje je definitivno usamljenički posao, ogromna žrtva ali i nešto što mene veoma ispunjava.
2.    Kada sepiše o davnoj prošlosti odakle dolaze informacije, i ispričaj nam kako si se zainteresovala i uvela u  priču hram u Retri?
-    Za Retrane i njihov hram znam jako dugo,  u slobodno vreme volim da čitam i istražujem daleku prošlost . I čitam bukvalno sve do čega dođem,  od narodnih pesama i priča, preko istorijskih studija, religijskih studija, hronike...   Mada iskreno nikada nisam razmišljala o tome da napišem roman sa slovenskom tematikom.  Ali desilo se to da sam poželela da napišem roman o ratu u čijem će središtu zbivanja biti boginja  života i setila sam se da sam negde pročitala da su baš Retrani imali jedan takav ratni barjak. Tako se nametnula slovenska tema. Potom sam   krenula ozbiljno da istaržujem stare hronike, zapise i knjige. To istraživanje me je spojilo sa grofom Janom Potockim i njegovom potragom za Retrom. Mislim da je taj "susret" zapravo i trenutak rođenja ovog romana.  I iskreno koliko god to lucidno zvučalo, dok sam istraživala i pisala, nisam se mogla oteti utisku da je cela ova priča čekala baš mene da je ispričam. I veoma se radujem što je konačno pred čitaocima.

3.     Ličnosti iz savremenog doba u romanu “Tajna Iskre“ sasvim liče na ljude koje susrećemo. Ima li tu stvarnih ličnosti?
-    Stvarnih ličnosti nema, ali ima stvarnih događaja.  Ipak  činjenica da su svi ti likovi projekcije svih ljudi sa kojima delim svoju prošlost i sadašnjost. Kada pišete o nekom teškom istorijskom momentu, što na primer raspad SFRJ definitivno jeste, veoma je teško razdvojiti fikciju od stvarnosti i svojih sećanja i impresija.  Likovi iz tog dela romana deluju nam tako stvarno, zato što smo to zapravo mi. I verujem da će se mnogi čitaoci u njima prepoznati.  I naravno, jedini stvaran lik iz tog dela romana je Krlj.  On zaista postoji, bez obzira što se neki od nas prave da ga ne čuju i ignorišu ga.
4.    Koliko slovensko pitanje i istorija imaju značaja za nas i  naš identitet?
-        Smatram da je samo poznavanje istorije jedan od preduslova razumevanja sadašnjosti. Ali svedoci smo činjenica da se veoma često baš ta istorija zloupotreblajava. Ovo je veoma osteljivo pitanje, na koje nemam kratak odgovor tako da ću ovde samo navesti rečenicu iz Tajne Iskre:  „Možda istoriju pišu pobednici, ali je svakako oni što žele pobediti moraju povremeno i prekrojiti. Čuvajte se onih koji vašu  gladnu sadašnjost pokušavaju nahraniti pričama o herojskoj prošlosti. Ne uzimajte zalud imena predaka, nit prisvajajte njihove snove i borbe, jer tek kad uspete razumeti sebe, znaćete šta sanjate i za šta da se borite, a onda kad sve snove ispunite i sve borbe okončate bićete nagrađeni spoznajom istine, iste one istine koju su i vaši preci poznavali.?
5.    Kako si se osećala kada si proglašena pobednicom konkursa?
-    Bila sam zbunjena, ali jako srećna. Rad na ovom rukopisu sam završila još 2011. godine i veoma dugo čekam na izdavača koji će u njemu videti vrednosti koje ja vidim.   Zahvalna  sam Portalibrisu i urednici Dubravki, jer je roman na kraju ugledao svetlost dana u svom prvobitnom obliku, onako kako sam ja to zamislila. Za mene kao umetnika, je to bilo najvažnije.
6.    Koliko je zahtevno danas biti pisac?
-    Pisci danas u našoj zemlji su zapravo čudaci koji troše svoje dragoceno vreme radeći nešto za šta verovatno nikada neće imati odgovarajuću društevnu i materijalnu satisfakciju. Ali su istovremeno i oni koji znaju da na ovome svetu postoji nešto iznad materijalnih zadovoljstava, nešto u nama što traži da bude zadovoljeno lepotom i smislom.  Za mene je pisanje hobi a istovremeno i bit mog postojanja. Kada se bavite bilo kojom vrstom umetnosti ona zapravo postane vaša karakterna osobina. Eto, ja sam pisac.
7.    Da li kao spisatejica imaš podršku kolega jačeg pola, ili ti nije baš lako u svetu žanrovske književnosti?
-    Moram se pohvaliti da sam veoma lepo prihvaćena od strane svojih kolega, i mislim da to nema baš veze sa polom. Pisci fantastike u Srbiji se zaista međusobno druže, prijatelji su. Jako je lep osećaj sedeti sa svim tim talentovanim i mudrim osobama , razmenjivati nova saznanja i ideje. Njihovi saveti i kritike su mi uvek dobrodošli, pre svega što je to jedna neobična družina u kojoj nema mesta sujeti i ulagivanju. 
8.    Kada se upoznaješ sa čitaocima, da li imaš potrebu da ih uvedeš u svet knjige – šta im ispričaš?
-    Volim da im pričam o Retri.  O gradu na obali jezera, na devet brežuljaka koji su spojeni mostovima jer se bregovi u određenom delu godine pretvaraju u ostrva usled izlivanja jezera. Uglavnom svi znaju za hram u Arkoni.  A Retra je bila centar baltičkih slovena par vekova pre Arkone.  Volim i da pričam o grofu Janu Potockom, njegovom književnom radu, naučnim radovima na polju slavistike i etnologije, o tome kako je kao Malteški vitez bio na brodu koji su napali pirati.  Ljudi se začude kada shvate da se to zapravo sve dogodilo i da je zaista sve postojalo. 
9.    Ko su tvoji omiljeni likovi iz romana?
-    Stari retranski žrec Iskrislav, kao mudrac jedne isčezle priče; Valdo kao svedok sveslonevske kontradiktornosti i dečak Strahinja kao  mudrac naše budućnosti.  Na lik Koste Zeca i njegovu borbu sa samim sobom i potragu za verom i dobrotom, sam posebno ponosna.  To su sve likovi kojima sam ja udahnula život na ovim stranicama. Od ličnosti koje su stvarale našu prošlost a pominjem ih u ovom romanu najdraži mi je grof Potocki. Jedna bezvremena ličnost, neverovatna osoba, mudrac i misitik, ratnik i pisac. Prosto je neverovatno šta je on sve stigao da uradi za vreme svog života.

10.    Kao kod Miloša Petkovića i Dejana Stojiljkovića ima i kod tebe u romanu elemenata  vampirizma. Šta je tebi intrigantno u toj temi?
-    Ne intrigira mene tema vampirizma, mene su zaintereovale različite verzije smtri Grofa Potockog. Prema jednoj od njih, on je zapravo izvršio samoubistvo koristeći  ukras sa svog čajnika, srebrnu jagodu kao metak. Naime, veruje se da je on pred kraj svog života bio čvrsto ubeđen u to da je postao vukodlak. I ja taj njegov čin vidim kao očajnički pokušaj da zaštiti drage ljude iz njegove okoline tog svog likantripskog obličja. Svidela mi se ideja da posle velikog životnog neuspeha i pada njegove voljenje Kraljevine Poljske, on simbolično postaje neko drugi, ni čovek ni zver,i da taj čovek rešava da ubije tu zver po cenu toga da ubije i samog sebe. Mislim da su mnoge stvarne istorijske ličnost, simbolično bile u njegovoj situaciji. Pa i cela istorija je borba onog životinjskog i čovečnog u nama.
11.    Saznali smo da već postoji tvoj novi rukopis. Kakvi su ti dalji planovi i želje?
-    Da, imam završen sledeći rukopis, njega sam završila pre par godina, ali je morao strpljivo čekati da se prvo objavi Tajna Iskre.  To je priča o Solunskom frontu, prijateljstvu, sreći i potrazi za skrivenim blagom hajdučke družine Pop Martina i Valček Vojvode, i o jednoj kornjači.  Nadam se da će se taj roman u narednih godinu dana naći pred čitaocima.  Zacrtala sam sebi i plan da u  toku ove godine   završim jedan drugi rukpis na kome radim već duže vreme, a koji će pred čitaoce žanrovske književnosti doneti jednu do sada neobrađenu i  neočekivanu temu. Ali ne bih sad ništa više otkrivala.