Peđa Ristić: "Želeo sam da udahnem što više duha u kovš "

1. Objasnili ste da se u Vašem najnovijem romanu radi o kovšu, glamuroznoj činiji, koju je izradio uvaženi ruski draguljar Faberže dvadesetih godina prošlog veka. Da li ste videli ovu umetninu početkom 21. veka? Kojih je dimenzija? Kakav je utisak ostavila na Vas?

Da, video sam kovš, držao sam ga (jedva) u rukama. Veoma je težak, oko 10 kilograma, i prelep je. Kada se obreo na mom trpezarijskom stolu u Londonu, istog momenta sam se zaljubio i odlučio da o njemu napišem priču koja je kasnije prerasla u roman. Na pukovskim balovima su iz njega služili punč ili druga pića - u kovš staje oko šest litara tečnosti. Dakle, veliki je. Nikita, lik u romanu, je kovš nosio preko pola Evrope u rancu na, na leđima; pored činije, u ranac nije moglo da stane još mnogo toga...  


2. U okviru romana "Kovš" je i sertifikat koji je objavila aukcijska kuća Sotheby`s. Za koju priliku i namenu je objavljen ovaj sertifikat?

Sertifikat u knjizi je prevod originala, dokumenta koji je ispratio zvaničnu prezentaciju kovša na aukciji - u katalogu i u vitrini u izložbenom prostoru. Stručnjaci aukcijske kuće su znali o njemu više nego mi, jer takvih nema mnogo na svetu i svi su toj javnosti koja se bavi vrednim umetninama manje-više poznati. Dakle, u tom dokumentu su navedeni stvarni podaci, samo su neka imena promenjena. Naravno, šta se sve sa činijom događalo između početka i kraja XX veka - to znaju samo čitalac i autor ovog romana.

3. U narativ o kovšu su utkana i narodna verovanja u vezi sa srebrom. Kako ste došli do njih? Da li ste koristili direktne izvore ili literaturu? Šta ste nameravali da naglsite preko njih?

Mnogo sam istraživao (po internetu) šta su na svetu razna verovanja (i vradžbine) o srebru. Želeo sam da udahnem što više duha u kovš i da utkam neka od tih verovanja u svakodnevicu događanja u romanu, kroz vreme. Hteo sam da ta činija ne bude samo puki posmatrač događaja koji se odvijaju oko nje nego da, barem malo, učinim da i aktivno učestuje u radnji. Neka magična svojstva srebra sam i ugradio u radnju (kao paranormalna predviđanja sudbine koja akterima u priči bivaju komunicirana nekom telepatijom iz činije, kao ciganske vradžbine, sakupljanje mesečeve energije na prozoru, pa i priče o putovanju srebrenjaka po zemaljskoj kugli u srednjem veku) a druga sam ostavio samo u formi vinjeta.

4. Da li smatrate da je kovš u Vašem romanu lik ili simbol, ili i jedno i drugo?

Kovš je kostur priče o ljudskim sudbinama, o životu na dvoru Romanovih, o ruskim izbeglicama i ideološkom raskolu porodica u Srbiji. Taj kostur je obogaćen pričama o previranjima u doba socijalizma, odlascima 90-ih i položaju penzionera. Na taj kostur dodao sam i svoja razmišljanja (iz današnje perspektive) o Srbiji i Srbima, o našim neslogama, malodušnosti i odsustvu perspektive. Na kraju, priču o kovšu sam pretvorio u zatvoreno kružno putovanje kroz kuture i mentalitete - od votke, preko rakije do viskija i nazad.

5. Kakvi su prvi utisci čitalaca? Da li ste zadovoljni?

Veoma sam zadovoljan prvim, malobrojnim reakcijama. Kažem malobrojnim jer prava promocija (pa onda, nadam se i prodaja) tek predstoji. Ovo malo sajamsko pred-izdanje je razgrabljeno i čitaoci mi se javljaju sa raznim porukama pohvale i zahvalnosti. Pohvale za stil i dinamiku priče, a zahvalnosti za pregršt novih informacija i interesantnih saznanja koja čitaoci doživljavaju. Kad su naši čitaoci imali prilike da se zabave informacijama o balu u Ermitažu, o Kijevskoj Lavri, o ruskoj crkvi na Tašmajdanu, o ražalovanju oficira UDBE zbog Rankovića, o ruskim oligarhima i aukcijskim prodajama u Londonu? Slično je bilo i sa mojom prethodnim romanom, Srećan čovek - stotine ljudi su mi poručivali da su sa uživanjem i jednom dahu čitali, ali i da su uz to i mnogo naučili: Čiftlik jevrejsko naselje u Bitoli, studentske demonstracije u Beogradu tridesetih, život u nemačkom oficirskom logoru ili u izraelskom kibucu... I svi mi kažu, i za jedan i za drugi roman, da su filmični, da bi rado videli seriju ili film baziran na tom štivu. Za Pijanino u blatu su mi se javljali uplakani i govorili da su se prepoznali, da sam izrekao tačno ono što osećaju i šta s,u (teškom mukom) proživeli.

6. Da li smatrate do je roman "Kovš" Vaš srećan loz koji će Vam doneti sreću i uspeh na "književnom nebu"?

Ja pišem zato što imam nešto da kažem. U svoja dela ugrađujem sebe i svoje svetonazore. Do sada su čitaoci listom prepuni hvala za to što radim, ali neku popularnost i masovnu prodaju nisam (još) doživeo. Mislim da je to delimično i zato što se niko (a ni ja) ne bavi marketingom mojih dela. Radije sedim i pišem nova. Za mene je sreća i uspeh kade me pozove neko i kaže mi da je zadovoljan i zahvalan da je proveo vreme uz moju knjigu. To u svakom slučaju nije "loz" nego odraz nekog kvaliteta i to mi je dovoljno. A ako jednog dana kapne i koji dinar, ni to nije loše.  

7. Kakvi su budući planovi u vezi sa književnim radom?

Imam još mnogo vrlo konkretnih planova, ali i relativno malo vremena. Svaki moj projekt traje najmanje nekoliko godina. Građu za Pijanino u blatu sam sakupljao godinama sredinom devedesetih, Srećan čovek i Kovš su nastajali svaki po tri godine. Sada razrađujem neke ideje o fiktivnim, alternativnim budućnostima Srbije, ali i imam i polu-gotov projekt za bajkovitu priču o crnogorskom dečaku koji je zbog Informbiroa izgubio majku Ruskinju, a našao je devedesetih u Moskvi. Najviše me motiviše (ali i brine) plan da sastavim sagu o mojoj porodici, od najlepše porodične kuće na Dedinju, preko ratom rastrzanih ljubavi, preko ushićenja socijalističke izgradnje do razočarenja u raspadu Jugoslavije devedesetih. I, kao da to nije dosta, intenzivno radim na scenariju Srečan čovek, na prevodima na engleski i nemački kao i na pripremi elektronskih i audio verzija mojih knjiga.