„Senke naših predaka” Đorđa Matića: „Moje čitaoce spaja nepotkupljiva strast ka negovanju kulturnih vrednosti i tradicije...”

Nov intervju!

Intervju sa Đorđem Matićem 

 

1)     U svojoj knjizi eseja Senke naših predaka, Otrgnuto od zaborava: Istorija i savremenici pišete o velikanima srpske kulture i jubilejima vezanim za njih. Šta Vas najviše motiviše da se bavite ovim temama – emocije ili dužnost prema nasleđu?

*    I jedno i drugo. A možda i dužnost prema sebi – onom sebi koji je sve ove godine s velike daljine žedno čitao nacionalnu književnost i istoriju, napajajući se i nadahnjujući uz ta čudesna dela. Čitati „Gorski vijenac”, „Život i priključenija”, pa naše narodne pesme kao trajno vrelo, kao „istočnik”, čitati Vuka, Andrića, Kiša, Popu i mnoge, odvojeno i od jezične i kulturne matice, to je neizmerno i nemerljivo iskustvo, intelektualno, stvaralačko i lično. Mudrost, hrabrost i nestvarna lepota naših najboljih radova u okruženju svetskih književnosti sjale su tada još jače, čini mi se. Silno je inspirativno i privilegija moći misliti i pisati o tome.  

 

2)      Nedavno je bilo reči i o činjenici da đaci u Srbiji nisu umeli da na slici prepoznaju Dositeja Obradovića. Šta mislite šta je rešenje za bolji odnos prema istoriji kulture, da li je možda način upoznavanja velikana suvoparan današnjoj deci – milenijalcima?

*    Neki od mojih najboljih čitalaca su ljudi koji imaju manje od trideset godina i neka od najkvalitetnijih tumačenja naših klasičnih dela dobio sam od njih. Njihovo poznavanje naše književnosti je uzorno, a strast istinska i nepotkupljiva. Talentovani su ionako retke biljke, u svakoj generaciji. Ni ovo s prepoznavanjem Dositejevog lika zapravo ne govori mnogo: sećam se da sam jednom ušao u veliku englesku knjižaru u Amsterdamu gde su na zidovima visile fotografije najčuvenijih anglofonih pisaca dvadesetog veka. Iako se bavim engleskom književnošću, nisam uspeo da pogodim sve. Nisu slike toliko važne. Ali, na jednoj dubljoj razini beskrajno je bila duhovita, mada nenamerno, ona fotografija gde se vidi primer iz školskog ispita gde je nepoznati đak ispod Dositejevog porteta napisao – „Martin Luter”. Nije ni svestan šta je lupio i šta je zapravo naslutio taj naš srednjoškolac.

 

3)     Na književnoj sceni prisutni ste sa različitim formama i temama, od knjige Leksikon Yu mitologije, preko eseja o muzici Jugoslavije, pa do ove zbirke koja se bavi istorijom i savremenicima. Kako objašnjavate svoja tako široka interesovanja?

*    Znatiželjom. Voljom za intelektualnom i idejnom stimulacijom. Ljubavlju svakako. A možda ta interesovanja i nisu zapravo tako široka: pisati o književnosti i muzici, dve glavne i najveće umetničke forme, pisati o kulturi i šire o istoriji – to su stvari isprepletene, one se granaju jedna u drugu. Dosadno je stalno biti u jednoj jedinoj temi.

 

4)     Povezujete tradicionalne i moderne stvaraoce. Mislite li da su veze između recimo Disa i Milana Mladenovića deo kolektivnog nesvesnog, ili nekog zajedničkog osećanja prema životu na ovim prostorima?

*    Ne bih rekao. Suviše su to jaki individualni svetovi i suviše visoko postavljeni umetnički izrazi da bi bili prepoznatljiv deo bilo kakvog „kolektivnog“ osećanja. Njihov rad po vlastitoj je singularnosti, jedinstvenosti, napravljen tako da ga ne mogu čitati svi, njihovo stvaralaštvo je elitno u najboljem smislu reči, i dobro da je tako. Neobični i neočekivani uticaji i veze, kao ova između Disa i Mladenovića o kojoj pišem, mogu se razvidno i bez mnogo mistifikacije pokazati. Međutim, osim pažljivog čitanja teksta, stvari treba znati i naslutiti, osetiti, oslušnuti, to je esejistima često važnije nego analitički i književnoistorijski pristup. 

 

5)      Posmatrate iz daleke Holandije kulturne procese kod nas. Koliko se u Holandiji drži do odnosa prema znamenitim ljudima, možemo li nešto od njih da naučimo?  

*    Posmatrao sam gotovo trideset godina, a sada više ne jer ne živim tamo. U Holandiji možemo svašta da naučimo kako se drži do znamenitih ljudi. Oni su svoje najveće ličnosti zaštitili i obeležili, što se nekako podrazumeva. Ali ono zanimljivije, što bi nama pogotovo moglo da služi kao vodič i kao ohrabrenje, kao lečenje nametnutih kompleksa, način je kako se odnose i prema takozvanim marginalnim pojavama. Recimo, potresan i dirljiv primer je spomenik „Ludoj Maloj” – nekoj patuljastoj devojci s ruba društva iz 17. veka, poznatoj jedino s portreta slikara Fransa Halsa, a koja je posle nekoliko stoleća preko stihova lokalnog pesnika i muzike jednog kantautora ušla u svest čitave zemlje. Mala iskrivljena, „ružna” figura u bisti te „Lude Babete” kako se zvala, moćan je simbol, čitljiv na mnogo razina, spomenik problemski, kakav treba i da bude. Setimo se samo kakvo bogatstvo postoji kod nas i šta bi se sve moglo s time. Upućujem u tom smislu na tekst Nebojše Grujičića od pre par godina, jedan od najboljih u nas na tu temu uopšte, napisan kad se polemisalo oko imenovanja mesta i spomenika u Beogradu. Taj tekst bi mogao biti prolegomena i vodič za buduće obeležavanje naših kulturnih vrednosti.

 

6)      U vašim esejima komentarišete i dalje postojeće veze između kultura Srbije i Hrvatske. Ako se ikada prenebregnu politički faktori, mislite li da će razmena ili čak zajednički razvoj biti moguć, u oblasti kulture?

*    Ljudi se povezuju, a ne kulture. Već sada postoji takva razmena, ali po cenu da budem „reakcionaran”, ja mislim da to ne treba da nas interesuje u ovom momentu i da svako treba da se bavi sobom. A oni koji treba da pređu granice iz jedne kulture u drugu, ionako će ih nekako preći. Istorija nas uči tome.  

 

7)     Koliko je po Vama za pisce i umetnike uopšte važno da se obrazuju na tradiciji i delima svojih prethodnika, ili to može da predstavlja težinu?

*    Nema ničega bez tradicije. Ali je s time malo komplikovanije nego što ljudi uglavnom misle. Tradicija se ne nasleđuje sama od sebe, na njenom usvajanju paradoksalno treba da se radi, onako kako nam je u uostalom ukazao T. S. Eliot u književnosti. Tradiciju treba zaslužiti. Drugim rečima, ništa bez čitanja i razumevanja našega umetničkog i kulturnog korpusa. Treba nam kanon, kakav god bio, i od toga ne treba praviti bauk niti popuštati, kao nedavno što su napravili ovaj skandal s Desankom Maksimović - nikakvog pogađanja ne može biti u tom smislu. Sve drugo bilo bi nezrelost. Treba insistirati na tome da tradicija ne predstavlja okove, kako to mnogi pogrešno misle, nego je naprotiv ono što filosofija zove „momentom slobode”. Mi imamo najveću sreću i u tome da je to što spada u književnu tradiciju i uslovno rečeno kanon, nije lažno niti nametnuto bez razloga. Dela stare književnosti, odnosno romantizma i moderne koja se uče u školi gotovo u potpunosti poklapaju se s vlastitom izvrsnošću – ona su naime uistinu najbolja. Ili, ako neko može da mi pokaže kontravrednosti, imena i dela koja bi zamenila Njegoša, Lazu Kostića, Disa i Andrića, rado ću pročitati. Naravno - ništa od toga. Jedino o čemu možemo govoriti i što je potrebno jesu nadopune, nova čitanja i izvlačenje iz zaborava skrajnutih imena i radova.

 

8)     Čini se da ova knjiga ima dovoljno modernosti da bi bila zanimljiva mladom intelektualnom svetu. Jeste li uopšte razmišljali kome je namenjena?

*    Namenjena je onima koje zanima drugačiji, od klišea oslobođen pogled na nacionalnu književnost i kulturne teme, koji ne žele da pristanu na okljaštrenu verziju vlastite kulture i istorije. Onima koje nisu uspeli da ubede da im je kultura uprljana nekakvim „Istočnim grehom” prošlih desetleća, pa bi je zato valjda trebalo potpuno odbaciti. Knjiga se obraća onima koji su svemu unatoč uspeli i uspevaju da osete lepotu, dubinu i graditeljski potencijal čudesnih dela koje smo dobili u nasledstvo. I svima koji ne daju da im nedostojni otmu domete duha kakve su bili u stanju da ostvare izuzetni, trajno začuđujući i beskrajno talentovani pojedinci potekli iz ovog naroda.

 

Kako do knjige? 

Klikom na link!