Pisac izbliza

Ivan Drajzl, autor koji nam opisuje život u praistoriji...

25.01.2016

drajzl tvrdjavaMladi pisac Ivan Drajzl odlučio je da se prvi oproba u sasvim novom žanru – praistorijskom avanturističkom romanu. Bazirajući se na naučnim saznanjima kroz pustolovno putovanje glavnih junaka ovaj autor prikazao je kako je izgledao život u vinčansko doba na našim prostorima:  „Vinča, znamenje bogova“ .
1)    Ivane, otkud interesovanje za tako davna vremena i koji su bili Vaši načini da saznate kako se tada živelo?
Istorija me oduvek interesuje, pogotovu drevna prošlost. Postoji nešto jako u vezi sa vremenima kada je čovečanstvo bilo tek na početku i kada ljudi nisu mogli ni da pojme dokle ćemo kao vrsta stići. Naravno, ne znači nužno da je ovo dokle smo stigli pozitivno. Upravo to dodaje uzbudljivosti drevnih vremena – možemo se pitati kolikim drugim putevima smo mogli poći umesto ovog.
Pisati o drevnoj prošlosti nije lako, jer ne postoji dovoljno građe. S druge strane, to ostavlja mnogo mesta za domaštavanje, ali sam ja u startu zacrtao da ću pokušavati da se zadržim u okvirima realnog i mogućeg. Danas internet predstavlja pravu blagodet za pisca, ali može da bude i njegovo prokletstvo. Čitalac očekuje da pisac mnogo bolje poznaje materiju o kojoj piše i prilazi mu sa poverenjem u njegov autoritet. Ako pisac koristi samo internet, onda će čitalac vrlo brzo moći da pronađe istu tu građu i da vidi da se pisac služio isključivo lako dostupnim izvorima. Na taj način, pisac gubi autoritet. Zato sam se trudio da sakupim što je više moguće građe mimo interneta, te sam putovao, obilazio nalazišta, peo se na planine koje opisujem i razgovarao sa ljudima koji o datoj temi znaju mnogo više od mene.
2)    Dobili ste podršku nalazišta Pločnik i od stručnjaka među kojima su Julka Kuzmanović Cvetković i  profesor Nenad Tasić. Kako je izgledala saradnja sa njima?
Meni je najveću brigu predstavljalo pitanje kako će ljudi od struke reagovati na moj rukopis. Kada mi je gospođa Julka, jedn od vodećih stručnjaka za period neolita kod nas, rekla da ništa ne bi menjala u tekstu i da bi ga ona slično napisala kada bi smišljanje priča bilo njen poziv, pao mi je ogroman teret sa srca. Uspostavili smo saradnju na obostranu korist, jer i tim nalazišta Pločnik, između Prokuplja i Kuršumlije, radi intenzivno na popularizaciji perioda neolita pa spremaju neka iznenađenja za posetioce koja treba da učine da doživljaj Pločnika bude značajno različit od obilaska drugih muzeja. Očekujem da ćemo sličnu saradnju ustanoviti i sa nalazištem u Vinči.
3)    Kroz roman “Vinča, znamenje bogova“  otkrivamo život na našim prostorima u jako davna vremena. Zanimljivi su detalji koji opisuju odnose među ljudima, ratnički kodeks, ljubavne odnose. Takođe, dok ste proučavali vinčansko doba sigurno ste naišli na neke interesantne činjenice. Da otkrijemo ponešto?
Meni je najfascinantnije saznanje bilo to da je životni standard pre sedam hiljada godina bio viši nego pre, recimo, tri stotine godina. Ti ljudi su živeli u blagostanju, jer je svakom sve bilo dostupno i nije postojao povod za otimačinu i nasilje. Zato su oni svoju snagu, umesto u podizanje zidova i pravljenje oružja, usmeravali u lepotu i udobnost. Takođe, sa sigurnošću se može tvrditi da je položaj žene bio mnogo bolji nego kroz celu istoriju nakon toga. Žene su bile poštovane kao izvor života i imale su ista prava kao i muškarci, a uživale su veću zaštitu.
4)    Kod nas su poslednjih godina jako moderni romani epske fantastike koji uključuju mitologiju. Ovih elemenata ima i u vašoj priči o Vinči koja nosi i podnaslov: „ Znamenje bogova“. Kakvu ulogu su bogovi imali u to doba i koliko onovremeni odnos prema bogovima utiče na junake njihove poteze, odluke?
Bio sam slobodan da pretpostavim da je odnos prema bogovima mogao biti sličan kao i u bilo kom drugom vremenu. Bilo je ljudi koji su doslovce verovali u sve što su šamani i sveštenici govorili, a bilo je i onih koji su sumnjali i bili radoznali i ne preterano revnosni u poštovanju običaja. Verovatno je i tada bilo onih koji ne veruju, ali je i u to vreme bilo pametnije svoje neverovanje ne ispoljavati javno, osim u slučajevima najmoćnijih i najbogatijih. Složićemo se, da su se bogovima uvek pre okretali oni koji su bili nemoćni i slabi, dok su se moćni više uzdali u ovozemaljska sredstva. Moji junaci su svesni opšteg verovanja da postoje bogovi i duhovi, i čine obrede, manje ili više revnosno, međutim niko se ne oslanja na više sile da ga zaštite kada može sam da se ukloni neprijatelju s puta.

Predstavljamo Vam pobednika konkursa “Vrata knjige“ Mirka Mladenovića

17.12.2015

Mirko novaPredstavljamo Vam pobednika konkursa “Vrata knjige“ Mirka Mladenovića

Mirko Mladenović je sa svojim rukopisom “Bio jednom jedan narod“ pobedio na Portalibrisovom konkursu“ Vrata knjige“. Evo prilike da ga bolje upoznamo.

1) Mirko, kakav je bio osećaj kada si saznao da si pobednik konkursa i kako su reagovali tvoji najbiži?

Saznanje da sam pobednik konkursa posle nekoliko sličnih učešća, u prvi mah mi je delovalo nestvarno – kao i uvek kada predugo čekamo da nam se neki lepi događaji dese, dajući pritom najbolje delove sebe. A nikad sa sigurnošću ne možemo tvrditi da će baš tako biti. Zato je suočenje sa činjenicom da izmaštano jeste postalo stvarno i opipljivo krajnje šokantno, euforično i neopisvo slasno. Jer, svako na ovom svetu traži potvrdu sopstvene vrednosti,najčešće oličene određenim radom - i kad je dobije, i to od struke, koja je najmerodavnija, na red dolazi slavlje i kratak užitak. Potom se otvara novi put i novi svet, i novo osećanje obaveze koja se zove trajanje. Javlja se strah od privremenosti, odnosno momentalnosti bleska. Taj okidač mene tera da budem još bolji, ozbiljniji, postojaniji... A porodica i najbliži prijatelji su tu da ohrabre i da u srcu i duši zabubnje njihove reči: „Bio si odličan. Nastavi.“ To je istinski podstrek.

2) Tema kojom se baviš u delu je simbolički predstavljeno pitanje opstanka jednog naroda ili civilizacije uopšte. Kako uopšte vidiš današnji svet i idemo li ka propasti ili ima nade?

Uvek ima nade dok je civilizacijski hod u trajanju, dokle god nevidljiva nit života nije prekinuta. Rekao bih, a,o tome i moj roman govori, izlaz je u nevidljivom i nama nepoznatom, jer sav vidljivi progres zlosutno ponavlja poznatu priču o nestanku Atlantide. Napredak čovečanstva jeste uzbrana i degustirana jabuka iz edemskog vrta koja nas čini smrtnim i propadljivim. I mi smo odavno odabrali svoj put. Zato se kraj, sam po sebi, logično nameće i on ne može biti drugačiji do onakav – kakav proishodi od naše slobodne volje. I zato je izlaz u ovom i ovakvom svetu besmisleno tražiti – zato što ga nema u njemu. Neminovnost smrti i umiranja je najbolji dokaz da ovaj svet nije stvoren za čoveka, već za sve ono što je protivno njemu. Dakle, jedina protivteža ovakvoj neminovnosti postoji u za nas nevidljivom svetu, čija je granica smrt. A onda je kasno za ispravke – izbor je načinjen i on postaje naše pravo, ogoljeno lice u onostranom – jedinom mogućem svetu!

3) Tradicija i simbolika deo su tvog romana. Junaci nose imena kao što su Ljubav, Vera i Nada. Koje elemente naše duhovne riznice najviše voliš i koristiš u stvaranju?

Spasilac se zove Vera, a junaci koji ga bodre su Nada i Ljubav. Koliko je on potreban njima – toliko su i oni neophodni njemu. Pokušavao je on i bez njih da pronađe spas, prilikom prvog susreta sa Svevidećim, ali bezuspešno. Nešto je nedostajalo. Čovek nije stvoren da bude sam. Pusta vera nije dovoljna. Iska se sabranje,celost,celina. Preciznije, sve ono što nju čini. Otuda Vera, Nada i Ljubav. A to jesu i elementi pozajmljeni iz naše duhovne riznice. Kao i iz svih prebogatih riznica svakog naroda sveta. Zato ovaj roman i jeste univerzalan.

4) Moderan čovek ima malo vremena da se posveti nekoj svojoj pasiji, hobiju.Kada ti stižeš da pišeš?

Da budem pošten, ja kradem – kradem od vremena za društveni život, ponajviše.

Ponekad, kad se ukaže zgodna prilika, ja kradem vreme i od porodice, pa i od posla. Biti pisac u današnje vreme znači biti beskrupolozni lopov, jer krasti se mora da bi se pisalo. A pisati se mora da bi sve navedeno imalo svoj pravi smisao.

Miloš Petković: Šta šapuće Đavolja varoš...

11.02.2015

Milos naocariceMiloš Petković jedan je od najuspešnijih mladih pisaca u Srbiji i regionu. Autor je trilogije epske fantastike „Vukovi sudbine“ i trilogije „Perunov hroničar“ koja se oslanja na mitove iz staroslovenske mitologije. Najmlađi je pisac u istoriji srpske ali i jugoslovenske književnosti koji pre svoje tridesete godine ima šest objavljenih romana. Takođe je najmlađi član „Udruženja književnika i književnih prevodilaca grada Niša“. Dobitnik je Medijanine nagrade „Sveta Petka“ za 2013. godinu i nagrade „Svetosavski pečat“ za 2014. Ipak, povod ovog intervjua sa njim nije ništa od ovoga gore navedenog, već ekranizacija njegovog romana „Perunov hroničar“ koja se uveliko sprema...

Sladjana Ilić:„ Književnost ispisuje život...”

28.01.2015

sladjana ilic 3Slađana Ilić, autorka zbirke priča „Ženski u sto tehnika”, neobična je figura na književnoj sceni. Ova knjiga nosi naslov koji upućuje na to da je namenjena damama, ili onima koji žele da upoznaju dušu žene, ali je, ustvari, u pitanju dar za prave ljubitelje književnosti. Posetoci NET knjižare imaju priliku da bolje upoznaju ovu spisateljicu.

1)Vaša zbirka predstavlja svojevrsnu mešavinu poetskih i proznih elemenata. Da li smatrate da ovakav vid stvaranja čuva one najbolje kvalitete književnosti i kome je, pre svega, knjiga namenjena?

Autor će sačuvati najbolje kvalitete književnosti ukoliko:

- izabere tematski okvir blizak svom senzibilitetu, a koji nikako nije u vezi s nekakvim potencijalnim konstrukcijama koje bi bile obavezno u funkciji „modernosti”;

- ukoliko ne piše zanesen vanknjiževnim namerama i apetitima – najpre ideologijom i željom da i u svetu kulture bude na strani potencijalnih „moćnika” ili nekakvih „pobednika”;

- ukoliko ne služi zlu i u toj funkciji zloupotrebljava znanje ili talenat;

- ukoliko je njegov, najpre lični, a potom i nacionalni identitet utemeljen, jer autor tek onda može imati divnu i prefinjenu senzitivnost za drugo i drugačije. Tek tada njegovo delo može imati širinu i nositi u sebi izazovni eros razlika koje se vole i razumeju;

- ukoliko se služi pripovedačkim i (ili) poetskim tehnikama koje sama tema i ono što on želi da ispripoveda, traže, ono što priroda autora oseća kao sopstveni – najbolji – način da se iskaže;

- Knjiga je namenjena svima koji vole dela autora koji u svakom trenutku osećaju i poštuju gore navedeno u funkciji čuvanja najboljih kvaliteta književnosti. Knjiga je namenjena svima koji razumeju da književnost na najdivniji način spaja ljude i da za nju, pravu, nema nikakvih prepreka. Ona sve i svuda poziva na ljubav koju širi i sintetiše.

2)Iako naslov najavljuje dominaciju ženskih tema, ova knjiga bavi se muško - ženskim odnosima, pitanjima egzistencije, umetnosti, smisla života. Zašto ste se onda odlučili za ovaj naslov?

I pisci, i čitaoci i izdavači znaju koliko je naslov za jednu knjigu važan. On obavezno treba da zavede čitaoce, a da ih ne prevari. Divan je trenutak u kojem prepoznate naslov svoje knjige, kada znate da je on pravi,

Uglješa Šajtinac: "Služim se rečima da bih bolje razumeo..."

17.12.2014

Uglješa Šajtinac je pisac koji se u poslednjem periodu spominje zbog prestižnih nagrada. Ipak spada među autore omiljene kod publike.Svoja mišljenja o književnosti i pojedine tajne o sopstvenom stvaranju ovaj pisac okriva posetiocima NET knjižare.

sajtinac 021) Kao nagrađenog autora koji istovremeno ima sopstvenu publiku, nameće se pitanje šta je danas za jednog pisca kod nas veća motivacija – nagrada ili podrška i dobra reakcija publike? Meni, nijedno. Ne mogu da ne pišem. Nikakve motivacije tu nema. Osećaš da te nešto jače od tebe tera na govor. Služim se rečima da bih bolje razumeo ono o čemu ništa ne znam. Spoznaja da mi konstantno fali pameti ohrabruje me pred opasnošću da uvek iznova ispadnem glup.

2) U kolikoj se meri , po Vama, pisci danas bave stvarnošću, društvenim problemima, da li postoji cenzura i koliko Vi smatrate da rizikujete kada pišete britko i istinito?

Istinitost je nemoguća. Nema nikakvog rizika u pokušaju da se deluje zrelo – zrelost je takođe nemoguća. Cenzura je drugo ime za ono što mi se ne sviđa. Osim društvenih drugih problema i nema. Čovek je toliko moćan i nemoćan u isto vreme da mu ništa drugo ne preostaje nego da se podsmeva stvarnosti.

3) Izgleda da se poslednjih godina kod nas publici nude knjige visokih vrednosti ali i one koje spadaju u "palp" literaturu. Da li težina, složenost i hermetičnost kvalitetnih dela odvraća publiku da ih čita?

Kako definišete svoje pisanje u tom kontekstu? Neko će da razume, neko neće. Nema neodgonetljivih rukopisa. Uvek će se naći, makar i mali broj čitalaca koji će razumeti sve. Na svoj način, naravno. Ne žudim da čitalac oseća isto što i ja. Može da se oseća mizerno ili superiorno, to je s pravom samo njegova stvar.

Petar Jončić „Neki drugi film“

10.12.2014

petar joncicPetar Jončić Neki drugi film

Iako filmove gledamo svakodnevno, preko televizijskih kanala, interneta, u bioskopima i preko DVD-ja, nije nam lako da saberemo znanja o filmu, odaberemo najbolja ostvarenja. Za tu svrhu može nam poslužiti knjiga Petra Jončića Neki drugi film...

1) Kod nas nije uobičajeno da se pišu i čitaju knjige o filmu. Doživljavaju se kao literatura za stručnjake. Kome je, u tom kontekstu, namenjena Vaša nova knjiga?

Ideja je bila da se to promeni. Krenuo sam da pišem knjigu tako da je razumeju i oni koji nisu stručnjaci, već samo obični gledaoci. Odlazak u bioskop je dugo bio ceremonija svakog čoveka, a oni koji pišu o filmu na to su zaboravili. Filmske monografije su uglavnom pisane složenim jezikom, a pri tom se zaboravlja na univerzalnost filmskog jezika. Dakle ideja je bila da se konceptom „piši da te svi razumeju“ uspostavi komunikacija sa onim običnim filmskim gledaocima. Videćemo da li je knjiga u tome uspela.“

2) Postoje kultni filmovi koji su, prosto, zaboravljeni. Da li ste imali nameru da podsetite publiku na njih, ili mlade generacije obavestite o postojanju tih ostvarenja?

„Mislim da kultni filmovi imaju zadatak da probude nostalgiju svaki put kada ih se setimo. Ali svaki od tih filmova, što je još bolje, ima neku scenu koja ga čini kultnim. Ja sam se mnogo više bavio analizom scena nego celim filmom i uklapao ih u neku drugu priču, sa putovanjima, performansom, slikarstvom, istorijom, mitologijom, muzikom. Time sam otvorio pitanje šta sve film, koji smo voleli i još uvek volimo, krije. U isto vreme to su filmovi koje su svi gledali, pa i mlađe generacije. Nisu nedostupni, hermetični, čak i kada su deo neke istorije od pre pola veka. “

3) Kakvo je stanje u svetu sa filmskom literaturom. Da li ima više izdanja, kako sui opremljena, koliko česta?

„Moram priznati da su filmska izdanja u svetu veoma loša. Postoji jedan štos koji primenjuju strani izdavači,

DRAGOLJUB STOJKOVIĆ, „Slika običnog ludila“

05.12.2014

dragoljub 2DRAGOLJUB STOJKOVIĆ, „Slika običnog ludila“

Pisac romana „HRONIČAR“ otkriva posetiocima NET knjižare tajne svog stvaralaštva, stavove o književnoj sceni, istine o našem mentalitetu...

1)Dragoljube, Vaša nova knjiga Hroničar , za razliku od prve Poslednji greh , koja se bavi gradskim događajima, govori o selu i seoskim prilikama. Da li je teže pisati o jednoj ili drugoj sredini, i zašto ste promenili mesto radnje?

Mesto radnje nisam birao unapred, po nekakvom planu. Nametnulo se onog trenutka kad sam odlučio da pišem o ljudima ukalupljenim u hermetičnu sredinu, precizno omeđenu kako toponimima, tako i istorijom i tradicijom. Tako jasne granice teško se mogu održati na velikom prostoru. Takođe, precizne granice na tlu umnogome određuju i granice čovekovih stremljenja. Neko se s time pomiri, neko ih pređe i ode, a ja sam izabrao da „Hroničar“, između ostalog, govori i o čoveku koji ima silnu želju da se uzdigne iznad svoje sredine. Nije mu dovoljno da se ukloni iz tog okruženja, već želi da proslavi i sebe i selo. Da naraste i pritom raširi i granice kojima je sputan. Kao što je Desanka Maksimović učinila za Brankovinu, Branko Ćopić za Hašane, Živojin Mišić za Struganik, s tim da moj junak ima samo želju, ne i moć da to učini. Poput žapca koji bi da bude velik kao vo, pokušava da se dovoljno naduje od detinjstva do starosti, i sa svakim neuspehom sve je luđa i grotesknija osoba.

Što se tiče pitanja o kojoj sredini je teže pisati, mislim da je svejedno. Važno je da si informisan dok pišeš.

JOVANA RISTIĆ: „ Postati neko i nešto.... ”

21.11.2014

Jovana i pisaca masina Razgovor povodom novog romana Znaš ti ko sam ja?

Nakon knjige „Devedesete u kraju” mlada autorka u novom delu opisuje na koji način i zašto svaki mlad čovek kod nas gleda da postane neko...

1)Jovana, da li je ovo još jedna knjiga o opasnim bajama ili se radi o običnim ljudima koji postaju neko i nešto?

Ovo je priča o tri mogućnosti, ili tri načina na koji mladi ljudi pokušavaju da postanu uspešni, posebni. Isti recept primenjuje se godinama. Neko reši da se školuje i uspe, neko da se bavi sumnjivim poslovima, a devojke, najčešće, da unovče svoju lepotu. U mojoj generaciji – među mladima koji su odrastali devedesetih, a dvehiljadite čuli objavu početka boljeg života, ta tri puta, te tri mogućnosti realizovale su se na različite načine. Eto, o tome sam htela nešto da napišem... Onako javno, jer se o tome zna, prepričavaju se  sudbine i situacije, a niko zvanično i javno ne kaže šta biva sa štreberima, mangupima, lepoticama iz razreda...

2 )U zahvalnici se pominje  stvarni događaj na splavu Hua-hua u kome ste učestvovali. Šta se tamo odigralo?

Ustvari ništa. Tipično veče na splavu. Drugarica i ja otišle smo tamo jedne večeri da se provedemo sa njenim kolegama iz firme. Bio je to običan splav, nalik na sve one na koje smo odlazile od svoje šesnaeste. Već tada, u nekoj mojoj dvadeset petoj, sve to mi je pomalo dosadilo. Ali, tamošnjim gostima nije. Mladi ljudi mojih godina, vrlo produhovljenih lica i sa ozbiljnim diplomama, platama i položajima(kako sam saznala)

„Deset ljubavi” Džang Jueran

16.10.2014

Dzang 1„Deset ljubavi” Džang Jueran

-Znam za mnogo mesta na svetu gde se još uvek kineska književnost posmatra kao tradicionalna, kao konzervativne legende i mitovi, koje kada bilo ko pročita želi odmah da sazna kakva je Kina, čak i kakve su sve to tragedije Kinezi preživeli… Te „kineske tragedije“ uvek su jako privlačile pažnju. Stvarno važna kineska književna dela velike vrednosti su zanemarena. Jako žalimo zbog toga. Ovo je gubitak za kineske književnike, a i gubitak za čitaoce u svetu. Ipak sve ovo se sada menja. Najbolji je dokaz to što je gospodin Mo Jan dobio Nobelovu nagradu. Sve više je dela kineskih književnika koja se prevode u inostranstvu i koja su izazvala veliki odjek. Mislim da je to pitanje vremena. Nesporazum se uvek može otkloniti i u svetskim književnim krugovima kineska književnost sigurno može naći svoje slavno mesto – ovim rečima svoju misiju u Beogradu najavljuje mlada kineska spisateljica Džang Jueran.

Portalibris će na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu ugostiti i predstaviti jednu od najaktuelnijih kineskih mladih spisateljica,Džang Jueran, i publici ponuditi njenu knjigu „Deset ljubavi”. Time će ova kuća, koja je prvi domaći izdavač nobelovca Mo Jana, nastaviti tradiciju izdavanja kineskih autora. Knjiga je upravo izašla iz štampe i trebalo bi da se nađe u knjižarama u najkraćem roku.

Mlada spisateljica će učestvovati na Portalibrisovoj promociji novih izdanja, a 27. i 28. oktobra potpisivaće knjige i družiti se sa čitaocima na Portalibrisovom štandu. Na Sajmu će prvih sto kupaca njene knjige, „Deset ljubavi” koju je prevela Sonja Zidverc Lekić a uredio Marko Krstić, na poklon dobiti čestitke – radove korisnika Ustanove „Sremčica” (centra za decu i mlade sa posebnim potrebama) u okviru njihove kreativne radionice. Biće to znak pažnje za spisateljicu i čitaoce kojim Ustanova „Sremčica” uzvraća za Portalibrisovu donaciju sredstava njihovoj kreativnoj radionici.

Stranice 11 - 20 od 46 (5 stranica)