Pisac izbliza

Željko Obrenović - autor romana „Srpski psiho” i „Talog”

13.08.2012

talog_zeljko_obrenovicProšli roman je bio Vaš prvenac. Kakvo je to bilo iskustvo?

Prvi roman je velika stvar. Pogotovo kad imaš dvadeset četiri godine, koliko sam ja imao. Mislim da je odlično što sam tako mlad izdao prvu knjigu – i što je ona tako dobro prošla – jer sam ubrzano učio o pisanju, izdavaštvu, kontaktu sa publikom, pohvalama i kritikama.

Da li je, zbog očekivanja publike, teže stvarati dalje nakon prvog romana?

Teže jeste baš zbog velikih očekivanja, ali za mene je pisanje nešto prirodno, tako da se ne opterećujem previše. Svako jutro sednem i pišem. Sledeće jutro izbrišem ono što ne valja, sredim ono što je za popravke i idem dalje. Imam sinopsise za narednih nekoliko romana i jedino što mi treba je vreme.

Andrija Matić

24.05.2012

andreja_maticPo obrazovanju sam doktor književnih nauka, a uža oblast koju proučavam je moderna engleska književnost. Pored toga što pišem prozu, bavim se i muzikom. Član sam elektro-rok benda Agon, čiji će se album-prvenac, ako sve bude išlo po planu, pojaviti do kraja godine.

Počeo sam da pišem, delom zato što sam verovao da ću tako izraziti sve one ideje koje su mi se vrzmale po glavi i koje više nisam mogao da držim zarobljene, a delom zato što sam, čitajući mnoge velike pisce, uvideo da književnost može biti uzbudljiva igra sa beskrajnim mogućnostima. Kasnije, kada sam napisao nekoliko knjiga i počeo da posmatram književnost „iznutra“, shvatio sam da mi pisanje pomaže da bolje razumem sopstvenu ličnost. Da, pre svega, spoznam neke svoje zablude, koje bih, da se ne bavim pisanjem, verovatno pokušavao da potisnem i nikada ih se ne bih oslobodio.

Petar Grujičić - autor romana „Beovavilon”

20.04.2012

Pera_GrujicicKada se kaže „dramski pisac” većina ljudi ovu vrstu spisateljske profesije poistovećuje sa pisanjem za pozorište. I zaista, nezavisno od tog ustaljenog naziva koja se vezuje sa svetom teatra, ko god je imao prilike da bilo šta radi u pozorištu, mogao je da oseti i lično se uveri kako fenomen dramatičnosti svoj smisao pronalazi upravo na sceni, pred očima gledalaca. Za savremenog čoveka, međutim, poteškoća nastaje kada shvati da se taj fenomen možda najmanje sreće i doživljava u pozorištu. Dramatičnosti danas ima možda najviše u vizuelnim umetnostima, pre svega na filmu, ima je i u neumetničkoj komunikaciji, u novinama, na televiziji, u narativnim strukturama najrazličitije vrste, ali se nekako najređe sreće u pozorištu. Zašto?

Srđan Srdić autor romana „Mrtvo polje” i zbirke priča „Espirando

02.04.2012

Srdjan_SrdicRođen sam u Kikindi, 1977. Bio je novembar, padala je kiša, neprijatan dan, majka tvrdi da se mučila 48 sati, toliko je trajalo. Prve stvari kojih se sećam su neobične, ne izgleda mi da je u to vreme bilo ko promišljao ovo sad. Čini mi se da postoji više od jednog sveta i više od jednog vremena. Ima i nema analogija. Onda smo se preselili na periferiju, to je bilo pametno. Bolje vidiš stvari odatle. Pešačio sam do centra, nisam želeo da napustim školu u koju sam do tada išao. Bila je 1987. i sve se završavalo. Voleo sam da idem u biblioteku, i danas idem tamo neprekidno. Tamo je bio Frankenštajn, Vels, Morgana, mogao si sve tamo, kao mađioničar. Igrao sam fudbal kad je stigao hevi metal. Onda sam igrao i jedno i drugo. Mislio sam kako je muzika ono što želim i stigao sam u Zrenjanin u srednju školu. Bilo je sjajno, od 1992-1996, psihopatologija svega i svačega, ništa mi se nije dopadalo, upoznao sam dosta gadnog sveta i nekoliko dobrih ljudi, do muzike nikada nisam stigao. Nisam umeo da odgovorim na sve, delovao sam sebi kao neko ko je autističan i asocijalan.

Marijo Kržić

09.02.2012

Marijo_krzicZovem se Marijo Kržić. Rođen sam „varljivog leta“ 1968. u Golubincima, ali odrastao sam u Rumi, gde i danas živim. Činjenica je da sam se od ranog detinjstva interesovao se za sve ono što je „drugačije“ i što je često imalo etiketu mističnog. Shvatajući i pre svega osećajući da je čovek mnogo više od puke mesnate mase sa malo inteligencije, posmatrao sam ljude pokušavajući da odgonetnem ko su, šta su, o čemu razmišljaju i šta ih brine, na taj način učeći o njima i učeći o sebi. Pri tome sam se oslanjao na „unutrašnja“ čula, na intuiciju, na onaj čudan „osećaj u stomaku“. Imao sam veliku želju da dokučim ljudski um i snagu koju on može da dostigne, zato što su mi mnogi primeri iz okruženja pokazivali da uspeh ili neuspeh bilo koje vrste nije u direktnoj vezi sa obrazovanjem, poreklom ili inteligencijom. Bilo mi je očigledno da ne postoji kraj ograničenjima koja čovek sam sebi može da postavi, a opet neki ljudi kao da su mogli da postignu sve što požele sa lakoćom, ponekad naizgled bez imalo truda.

Andrić uživo

23.12.2011

U Domu kulture Studentski grad u četvrtak će se održati još jedno književno veče posvećeno Andriću. Time će će biti zaokružen ciklus književnih događanja kojima je ova ustanova kulture obeležila pedesetogodišnjicu uručenja Nobelove nagrade i stogodišnjicu objavljivanja prvog književnog rada jednog od naših najznačajnijih pisaca. U okviru ciklusa koji se odvijao tokom protekla tri meseca održano je nekoliko predavanja, kako afirmisanih tumača i univerzitetskih profesora, tako i mladih proučavalaca Andrićevog opusa, predstavljena je delatnost Andrićeve zadužbine, kao i nedavno objavljena Andrićeva Bibliografija i novo izdanje pripovedaka u deset tematskih zbirki (Laguna i Dereta), dok je protekle nedelje postavljena izložba fotografija Andrićeva lica, koja će biti otvorena do kraja decembra.

Stranice 41 - 46 od 46 (5 stranica)