Pisac izbliza

Peđa Ristić: "Želeo sam da udahnem što više duha u kovš "

29.11.2019

1. Objasnili ste da se u Vašem najnovijem romanu radi o kovšu, glamuroznoj činiji, koju je izradio uvaženi ruski draguljar Faberže dvadesetih godina prošlog veka. Da li ste videli ovu umetninu početkom 21. veka? Kojih je dimenzija? Kakav je utisak ostavila na Vas?

Da, video sam kovš, držao sam ga (jedva) u rukama. Veoma je težak, oko 10 kilograma, i prelep je. Kada se obreo na mom trpezarijskom stolu u Londonu, istog momenta sam se zaljubio i odlučio da o njemu napišem priču koja je kasnije prerasla u roman. Na pukovskim balovima su iz njega služili punč ili druga pića - u kovš staje oko šest litara tečnosti. Dakle, veliki je. Nikita, lik u romanu, je kovš nosio preko pola Evrope u rancu na, na leđima; pored činije, u ranac nije moglo da stane još mnogo toga...  


Peđa Ristić: "Želeo sam da udahnem što više duha u kovš "

29.11.2019

1. Objasnili ste da se u Vašem najnovijem romanu radi o kovšu, glamuroznoj činiji, koju je izradio uvaženi ruski draguljar Faberže dvadesetih godina prošlog veka. Da li ste videli ovu umetninu početkom 21. veka? Kojih je dimenzija? Kakav je utisak ostavila na Vas?

Da, video sam kovš, držao sam ga (jedva) u rukama. Veoma je težak, oko 10 kilograma, i prelep je. Kada se obreo na mom trpezarijskom stolu u Londonu, istog momenta sam se zaljubio i odlučio da o njemu napišem priču koja je kasnije prerasla u roman. Na pukovskim balovima su iz njega služili punč ili druga pića - u kovš staje oko šest litara tečnosti. Dakle, veliki je. Nikita, lik u romanu, je kovš nosio preko pola Evrope u rancu na, na leđima; pored činije, u ranac nije moglo da stane još mnogo toga...  


VLADIMIR ĐURĐIĆ: NOVINARSKA RADOZNALOST MI JE POMOGLA DA IZGRADIM UROŠEV SVET!

18.10.2019


 Vladimir Đurđić imao je neobičan životni put. Studirao je arheologiju, ali je ljubav prema pisanoj reči ispoljio posvetivši se   novinarstvu. No, sada je rešio da ode korak dalje. Objedinivši znanja koja je stekao tokom studija i kroz novinarsko iskustvo, napisao   je roman izuzetno zanimljive tematike – Uroševe hronike: gospodari i župani – koji će predstaviti i na ovogodišnjem Sajmu knjiga, u okviru izdavačke kuće Portalibris

Goran Stojičić: "Bio sam svaki od svojih junaka..."

04.06.2018

1) Danas se, kažu, ne čitaju priče. Ipak tvoje su izuzetak.Šta misliš, šta je razlog?

Da, u pravu si. Ipak, pisao sam ih ne razmišljajući o tome. Da li sam poželeo da čitaoce upoznam sa kratkom formom? Moguće. Na kraju im se dopalo. Šta je razlog? Možda stil, teme i okolnosti u kojima se likovi bore (najčešće sa samim sobom), plus - mnogi se pronalaze u mojim pričama.

2) Ljubavna tema je nezaobilazna. U tvojim pričama ima surovih, bizarnih, neočekivanih ljubavnih situacija. Da li je takva ljubav danas?

Mislim da je ljubav oduvek takva, čak i ono što sam želeo da iskarikiram, ispalo je vrlo blizu realnosti. Toliko neočekivanog i surovog vas čeka iza ugla, i to baš onda kada se najmanje nadate.

ZORAN PETROVIĆ: "Trudim se da u svoja dela unesem što više inovacija"

30.11.2017

Pisac Zoran Petrović donosi ljubiteljima žanrovske književnosti priču o nekim drugačijim, emotivnim  vampirima, koji su ljudima slični. Samo za posetioce NET knjižare, ovaj autor otkriva neke zanimljivosti o svom stvaranju.

1) Kako ste osmislili priču o vampirima koji imaju određene tradicionalne i neke moderne osobine?

Priče o natprirodnim bićima i pojavama oduvek su me fascinirale. Međutim, koliko god se trudio da ta fascinacija, i slobodno mogu reći ljubav, bude univerzalna, i da svima posvetim podjednaku pažnju, vampiri su nekako uvek izbijali na prvo mesto. U startu nisam osetio potrebu da pišem o tradicionalnim vampirima jer je o njima, manje-više sve rečeno. Izazov mi je bio da pišem o nekim drugačijim bićima koja će imati i neke osobine ljudi. To je ideja koja u ovakvoj književnosti postoji skoro dva veka, počev od gotske horor novele „Karmila“ do En Rajs i romana „Intervju sa vampirom“. Taj osnovni koncept u mom serijalu „Praznik zveri“ razrađen je na taj način da sam čitaocima približio likove natprirodnih bića, na prvom mestu vampira, time što sam im dao mogućnost da vole i da budu voljeni, i u velikoj meri budu pozitivni.

2) Delovi radnje odvijaju se kod nas a neki na udaljenim predelima. Koliko ste istraživali, a koliko koristili maštu? 

Za moj, sada već prepoznatljivi stil karakteristično je gusto preplitanje mašte i stvarnosti. To je u nekim trenucima toliko izraženo da su fantastični elementi pripovedanja predstavljeni prisno i autentično, pa čitaocima deluje kao da se mnogo toga izmaštanog zaista moglo i dogoditi. Za ovakav efekat, pored razvijene mašte, neophodno je i istraživanje. Najbolji primer je druga knjiga u serijalu Praznik zveri, Grehovi alijanse, gde se radnja velikim delom odvija u srednjovekovnom zamku Eltz, koji je u posedu iste porodične loze već 850 godina, odnosno 33 generacije. Takav aspekt realnosti, koji zapravo zvuči bajkovito i nestvarno, samo je jedan od simbola koje nosi moj književni izraz.


Ivan Branković: „Toliko ima misterija vezanih za naše podneblje..."

24.02.2017

Ivan Branković je mladi pisac, prvi autor domaćih SF trilera. Uželeli smo se istorijskih misterija, neobičnih teorija, zagonetnih storija o paranormalnom, o vanzemaljcima . Sada o svemu tome čitamo u domaćim romanima „Prometejev dnevnik ” i  „Projekat Herkules”, a glavni događaji smešteni su na naše prostore, poznate lokacije, ulice prestolnice...

1) Kako se javila ideja za pisanje trilera sa fantastičnim elementima koji podsećaju na„Dosije x”? Do sada kod nas toga nije bilo?

Nekako se sama rodila. Možda zato što sam deo tih generacija koje su odrastale kako uz serije tipa Dosije X i Fringe, tako i uz trilere Gleda Kupera, Dejvida Morela ili Dena Brauna. A možda je i razlog to što sam oduvek bio radoznao, i volim zagonetke i misterije, tako da mi je pisanje obe knjige bilo jedno zanimljivo i krajnje uzbudljivo putovanje. 

2) Zašto knjige nose imena grčkih mitoloških bića?

Zbog same tematike. Grčka mitologija je nešto što me oduvek privlačilo, možda zato što su grčki bogovi nekako živi". Imaju svoje vrline i mane, ponašaju se kao ljudi (ili nadljudi) i samim tim nekako pozivaju da se o njima napiše do sada nenapisana verzija njihovih avantura. 


3) Prometejev dnevnik je prvi deo.Šta je središnji (misliš na sadašnji?)  zaplet?

U "Prometejevom dnevniku" postoje dve linije radnje. Osnovna radnja prati bivšeg agenta Kolmena koji pokušava da nestane u Beogradu, ali ga poziv misterioznog čoveka Minha natera da krene u avanturu u kojoj će saznati ko su bili u stvari bogovi iz grčke mitologije. Paralelno sa tom pričom je priča koja se dešava u nekoliko istorijskih perioda, koja u stvari bliže objašnjava centralnu priču. 

3) A šta se onda iskomplikuje u drugom nastavku: Projekat Herkules?

"Projekat Herkules" priča o događajima dve godine posle "Prometejevog dnevnika", i praktično nastavlja tamo gde je Prometej" stao. Iako sam planirao da pišem samo jednu knjigu, tokom pisanja prvog dela mi se nakupilo dovoljno materijala, da mi je bilo žao da to ne završi u sledećoj knjizi. Takođe sam želeo malo više da objasnim i taj antički sukob zbog kojeg je Prometej bio kažnjen a bogovi su otišli sa Zemlje. A mogu da kažem da su mi i likovi iz prvog dela prirasli za srce i da sam želeo da ih pošaljem u još jednu avanturu. 

4) Da li je ovo literatura za ljubitelje trilera ili za poklonike fantastike?

Pa mislim da je i za jedne i za druge. Možda je u stvari najviše za one koji vole brze, avanturističke romane, za ljude koji vole misterije, i koji ne beže od "žanrovske" literature. 

5) Kako su naši prostori povezani sa ovom pričom?

Centralni deo priče dešava se na ovim prostorima. U samoj fazi planiranja knjige ključno mi je bilo da se glavni deo događa ovde iz dva razloga. Prvi je jer sam oduvek želeo da i sam čitam ili pogledam neki avanturistički triler koji bi se dešavao na našim prostorima, a drugi je bio taj što mi je mnogo lakše bilo da opisujem ulice Beograda nego nekog grada koji nikada nisam video, a i toliko ima misterija vezanih za naše podneblje da je prosto šteta ne iskoristiti ih.

6) Zanimljiv je i motiv Drugi svetski rat. Koliko su te teme i danas intrigantne?.

Ceo period oko drugog svetskog rata je intrigantan i pun misterija. Mnogo je bilo različitih interesa, i veoma zanimljivih ljudi koji su se kretali u tom vremenu. A možda nas sve privlači i to grozno, apokaliptično uništenje koje ga je pratilo, imam utisak da se ljudi nikada neće zadovoljiti "čeprkanjem" po tom delu istorije.

7) Postoji li plan o narednom nastavku?

Postoji, samo ne postoji kraj. I prvi i drugi roman sam pisao tako što sam prvo definisao kraj, jer ja smatram da je finale priče to što je najbitnije za takav tip knjige. A i sami krajevi obe knjige su "otvoreni", tako da i pre kraja drugog dela su mi padale na pamet razne ideje. Želim da ponovo oživim  likove, ali za sada je treći deo u nekim skicama, ne želim da krenem da ga pišem samo da bi se napisao, nego želim da dobijem ideju za dobru priču,. 


Danica Bogojević: „Možda istoriju pišu pobednici, ali...”

21.12.2016

Danica Bogojević, pobednica konkursa Vrata knjige 2016. sa romanom Tajna iskre, otvorila je novo poglavlje u književnosti uopšte, i neobičan pristup stvaranju u žanrovskoj knjiženosti. O proučavanju istorije, slovena, neobičnih ličnosti, hrama u Retri otkriva tajne čitaocima NET knjižare...
1.    Danas se mnogi žale da nemaju vremena da čitaju, a kako si ti pronašla vreme da pišeš i istražuješ?
-    Iskreno, vreme koje posvetim radu na  svakom novom romanu, uskratim najviše svojoj porodici i prijateljima. I jako sam im zahvalna na podršci i razumevanju.  Sa druge strane, zaista nemam dovoljno vremena da pročitam sve ono što bih želela, da odgledam sve filmove i serije o kojima moje okruženje priča. Pisanje je definitivno usamljenički posao, ogromna žrtva ali i nešto što mene veoma ispunjava.
2.    Kada sepiše o davnoj prošlosti odakle dolaze informacije, i ispričaj nam kako si se zainteresovala i uvela u  priču hram u Retri?
-    Za Retrane i njihov hram znam jako dugo,  u slobodno vreme volim da čitam i istražujem daleku prošlost . I čitam bukvalno sve do čega dođem,  od narodnih pesama i priča, preko istorijskih studija, religijskih studija, hronike...   Mada iskreno nikada nisam razmišljala o tome da napišem roman sa slovenskom tematikom.  Ali desilo se to da sam poželela da napišem roman o ratu u čijem će središtu zbivanja biti boginja  života i setila sam se da sam negde pročitala da su baš Retrani imali jedan takav ratni barjak. Tako se nametnula slovenska tema. Potom sam   krenula ozbiljno da istaržujem stare hronike, zapise i knjige. To istraživanje me je spojilo sa grofom Janom Potockim i njegovom potragom za Retrom. Mislim da je taj "susret" zapravo i trenutak rođenja ovog romana.  I iskreno koliko god to lucidno zvučalo, dok sam istraživala i pisala, nisam se mogla oteti utisku da je cela ova priča čekala baš mene da je ispričam. I veoma se radujem što je konačno pred čitaocima.

Mirjana Uzelac: "Mašta je najlepša kreacija svakog čoveka..."

08.12.2016

Žiži je pobednički roman konkursa Vrata knjige 2016. u žanru fantastike za mlade. Autorka Mirjana Uzelac otkriva kako je nastao i kako se oseća u ulozi pisca.


1.    Roman Žiži je avantura u čijem je središtu devojčica. U poznatim romanima sličnog žanra i dalje dominiraju dečaci. Zašto ste se odlučili za malu Živanu, Žiži?
Ka što deca  posle Noletovih pobeda istrče napolje, dohvate rekete i  vitlajući njima kao da su mačevi pomisle da mogu da  dosegnu Olimp, tako sam se i ja u svom odrastanju  poistovećivali sa junacima romana, stripova, filmova. Na moju sreću, mi naše  avanture nismo  odigravali kroz igrice, već kroz pravu igru posle koje smo mrtvi umorni odlazili kući na dubinsko kupanje i  spavanje koje je podrazumevalo premotavanje svega doživljenog i onda nastavak avanture u snu.  Ujutru niste bili sigurni da li ste sa avanturom  zaspali  ili ste se sa njom probudili.  Otud Žiži. Devojčica sa glavom  u oblacima, ali sa nogama na zemlji. 
2. Knjiga sadrži i neke simbolične slike i elemente iz književne tradicije kao što su čarobni ringišpil kakav nalazimo u filmu "Meri Popins", pa misterija o dečaku iz Rumunije za koga sumnjaju da je vampir poput Drakule, Edgar Alan Po... Koliko današnja deca i mladi prepoznaju ove detalje?
Prepoznaju ih u onoj meri u kojoj vole mistiku. Mistika je najtananiji prelaz između realnosti i horora. Jave i sna. Kretanja kroz veo. Svestan si, preplašen, srce samo što ti ne iskoči iz grudi. noge ti klecaju, ali ne možeš odoleti narednom koraku. I ideš dalje. Moraš da vidiš šta je iza svega toga. Zato se treba prepustiti i doživeti ringišpil, Poa, Transilvaniju. 


3.  Maštovitoj deci i mladima često se ta osobina zamera, i svi se trude da ih vrate u realnost. Da li je ova knjiga podrška za njih?
Velika podrška. Mašta nas razdvaja od gluposti, sebičluka, prostakluka. Pravi granicu između dobra i zla. Ona je najlepša kreacija svakog čoveka. Naša jedina orginalnost. Kakvo si dete, takav ćeš kasnije biti i čovek.  To je naš kod. I nikada  ne smemo dozvoliti da nas mašta ostavi, jer jedino sa njom zadržavamo Petra Pana u sebi. 


4.  To su Vas već pitali, ali, kako tako dobro poznajete dušu mladog čoveka, pa način druženja, govor... Da li ste kao model koristili sebe ili možda svoju decu?
Neminovno je da svako ugradi delić sebe u neko svoje delo. Kada pišete o deci tu nema mesta varanju. Ako ne osetiš u duši tu dobrotu u detetu, taj neverovatni dar, vedrine, tu želju da budeš deo njih, njihovog sveta, onda imaš cara koji je go. Ne pomažu reči,  ne pomaže baš ništa. Ako nemate želju za lepotom, ljubavlju, deljenjem, žrtvovanjem, imate samo puki okvir ili sliku bez tona.


5.  Kako ste se osećali kada ste saznali da će Vaš rukopis da izađe i kako Vam deluje uloga pisca?
Osećala sam se ushićeno. Želela sam da izađem napolje i da se vrtim od sreće, skačem. Da zagrlim svet. Naročito kada su se meni dragi ljudi tome obradovali. I to je ono najlepše. Kada se tvoja radost uzvrati radošću drugih. Biti pisac je velika privilegija. Velika odgovornost. Izneseš svoje snove, svoju radost, tugu, strah, i neminovno te ljudi posmatraju kao junaka tvoje knjige. Podržavaju te ili osuđuju.  Ja sam u slučaju Žiži presrećna i nadam se da me Žiži neće nikada napustiti, da će biti tu za moje unuke kao što je bila za mene, za moju Marinu i mog Mihajla.


6. Na Sajmu u Beogradu ste po prvi put bili gost štanda Portalibrisa, potpisivali knjige, družili se sa čitaocima, i uopšte mladim ljudima koji vole knjigu.
Portalibris je učinio da se pisci osećaju delom nečeg prelepog. Da se osećaju posebno. Imala sam tu sreću da sam upoznala Miloša Petkovića, Minu Todorović, Danicu Bogojević, Jovanu Ristić, Mirka Mladenovića, ljude koji su svojim delima uticali na svoju publiku. Bilo je pravo zadovoljstvo gledati sva ta ushićena lica, sve te mlade ljude kojima su ovi pisci epske fantastike bili istinski junaci.


7. Ovo je Vaš prvi roman fantastike za mlade, ali zanima Vas i krimi žanr. U čemu više uživate dok stvarate?
Krimi romani, kao i svaki drugi žanr, sem pisanja za decu, vas definitvo ubaci u centrifugu. Susrećete se sa lošim likovima, preverantima, čistim zlom. Dobrota gotovo nikada ne može isplivati. U najboljem slučaju je na ivici da se udavi. Pluta tek toliko da se održava. Zato je mnogo lepše pisati za decu. To je jedini vremeplov koji vas vrati u bezbrižno detinjstvo. Bosonogo. Ono Branka Ćopića, Marka Tvena, ali vam dozvoli i da budete u svetu Harija Potera, Gospodara Prstenova, Narnije.  Ormar dečijeg stvaralaštva čuva avanture, bajke, roman za odrasle je uvek orman sa baucima.


8 . Kada bi Žiži živela ovde među nama (a možda I živi), kakvu bi avanturu započela ove zime?
Avanturu bi započela na zaleđenoj reci gde igraju  hokej uz ciku, vrisku i jurnjavu sve sa  vevericama i jaretom Maretom. A onda se vedar zimski dan preobražava u vejavicu iz  koje se pomalja čovek u dugom crnom kaputu sa natučenim crnim šeširom. Koji vuće desnu nogu. U naručju nosi ...


Vanja Bulić: „Prepisano vreme poslednje dekade 20. veka“

20.09.2016

Povodom novih osvrta na godine za nama mnogi su se prisetili ličnih iskustava, situacija u kojima su se našli, a Vanja Bulić priredio je knjigu koja obuhvata njegova dela tematski vezana za devedesete. Kako ih danas vidi i kakvo novo čitanje i doživljavanje te mračne prošlosti očekuje, ovaj intrigantni pisac i novinar otkriva za NET knjižaru

1)Čini se da se vremenom mnogo šta zaboravlja ili se makar sećanjem iskrivljuje slika o nekom vremenu, pa tako i o devedesetim. Koliko Vaši književni tekstovi iz knjige „Devedesete“ predstavljaju sudar sa realnošću kakva je bila?

-Živimo u vreme pobrkanih lončića. Na vlasti su isti ljudi koji su kumovali devedesetim da budu onakve kakve su bile, a uporno izbegavaju da pričaju o tome, čak se i vredjaju kad ih novinari to pitaju. Promenile su se samo vodje, a ostali su njihovi najbliži saradnici. Naravno, samo se magarac ne menja. I oni su se promenili, ali su ostali tragovi beščašća. Moja četiri romana koja se nalaze u knjizi „Devedesete“ nisu sudar sa tim vremenom, već prepisano vreme poslednje dekade dvadesetog veka.  Ti su romani tada nastali, pa predstavljaju na izvestan način hroniku jednog vremena, dodušeliterarno obradjenu, što će joj omogućiti da duže traje.

2)„Lepa sela, lepo gore“  - priča koja nam je poznata i zanimljiva svakoj generaciji na poseban način. Kojoj publici su, po Vama, namenjeni ostali tekstovi?

-Roman „Lepa sela lepo gore“ je objavljen kao „Tunel“, sa podnaslovom „Lepa sela lepo gore“ i pisan je na osnovu istog dogadjaja, koji je bio osnov filma. Prvi korak ka filmu i romanu je bila moja reportaža „Osam dana u grobu“, objavljena u „Dugi“. Teško je za roman reći kojoj je publici namenjen, ako nije strogo žanrovski odredjen ili ako ne nosi oznaku – roman za decu i omladinu. Ova četiri romana tretiraju čertiri teme. „Lepa sela lepo gore“, odlazak na ratište i rat. „Ratna sreća“ – povratak ratnika koji su otišli kao golje, a vratili se kao bogataši, pa u miru nastavljaju da žive po ratnim zakonima. „Zadah belog“ je priča o drogi i vremenu kada se ona  mogla nabaviti

iza svakog kioska u gradu. Roman  „Crvena kibla“  se prvobitno se zvao „Vrele usne“ i govori o skladištenju nukleranog otpada, temi o kojoj se malo priča.

Dušan Bulić „Nedostaju nam žanrovski filmovi i knjige... ”

20.09.2016

Nedavno se kod nas pojavila prva knjiga gradske fantastike koja uključuje u sebe elemente slovenske mitologije. U pianju je delo Dušana Bulića koga mnogi poznaju kao Tv scenaristu. Za NET knjižaru otkriva kako se odlučio za pisanje, i kako je nastao ovaj neobični roman koji nazivaju srpskim Gunisima?


1)    Dušane, radiš za televiziju, bavio si se uređivanjem magazina, otkud želja da napišeš i knjigu?


Želeo sam da napravim dnevnik svog detinjstva, kako bih se konačno sa njim i rastao. Oživljavajući sećanja, počela je da mi se rađa ideja  za roman. Do početka pisanja knjige, živeo sam 15 godina od pisanja tekstova, TV scenarija, pitanja za kvizove... Nekako mi je pisanje knjige delovalo kao logičan ishod.


2)    Kako se javilo tvoje inetersovanje za slovensku mitologiju, i kako si spojio nespojivo – staru mitologiju i moderni Beograd u savremeno doba?


Mitologija me zanima generalno, nevezano za stare Slovene, a konkretno interesovanje za našu mitologiju rodilo se iz želje da bolje upoznam svoje korene, vreme pre dolaska hrišćanstva. Zanimao me je odnos mojih predaka prema dobru i zlu, i mogu vam reći da je više nego originalan, a možete ga naći u mojoj knjizi.



Stranice 1 - 10 od 46 (5 stranica)