Pisac izbliza

Ivan Branković: „Toliko ima misterija vezanih za naše podneblje..."

24.02.2017

Ivan Branković je mladi pisac, prvi autor domaćih SF trilera. Uželeli smo se istorijskih misterija, neobičnih teorija, zagonetnih storija o paranormalnom, o vanzemaljcima . Sada o svemu tome čitamo u domaćim romanima „Prometejev dnevnik ” i  „Projekat Herkules”, a glavni događaji smešteni su na naše prostore, poznate lokacije, ulice prestolnice...

1) Kako se javila ideja za pisanje trilera sa fantastičnim elementima koji podsećaju na„Dosije x”? Do sada kod nas toga nije bilo?

Nekako se sama rodila. Možda zato što sam deo tih generacija koje su odrastale kako uz serije tipa Dosije X i Fringe, tako i uz trilere Gleda Kupera, Dejvida Morela ili Dena Brauna. A možda je i razlog to što sam oduvek bio radoznao, i volim zagonetke i misterije, tako da mi je pisanje obe knjige bilo jedno zanimljivo i krajnje uzbudljivo putovanje. 

2) Zašto knjige nose imena grčkih mitoloških bića?

Zbog same tematike. Grčka mitologija je nešto što me oduvek privlačilo, možda zato što su grčki bogovi nekako živi". Imaju svoje vrline i mane, ponašaju se kao ljudi (ili nadljudi) i samim tim nekako pozivaju da se o njima napiše do sada nenapisana verzija njihovih avantura. 


3) Prometejev dnevnik je prvi deo.Šta je središnji (misliš na sadašnji?)  zaplet?

U "Prometejevom dnevniku" postoje dve linije radnje. Osnovna radnja prati bivšeg agenta Kolmena koji pokušava da nestane u Beogradu, ali ga poziv misterioznog čoveka Minha natera da krene u avanturu u kojoj će saznati ko su bili u stvari bogovi iz grčke mitologije. Paralelno sa tom pričom je priča koja se dešava u nekoliko istorijskih perioda, koja u stvari bliže objašnjava centralnu priču. 

3) A šta se onda iskomplikuje u drugom nastavku: Projekat Herkules?

"Projekat Herkules" priča o događajima dve godine posle "Prometejevog dnevnika", i praktično nastavlja tamo gde je Prometej" stao. Iako sam planirao da pišem samo jednu knjigu, tokom pisanja prvog dela mi se nakupilo dovoljno materijala, da mi je bilo žao da to ne završi u sledećoj knjizi. Takođe sam želeo malo više da objasnim i taj antički sukob zbog kojeg je Prometej bio kažnjen a bogovi su otišli sa Zemlje. A mogu da kažem da su mi i likovi iz prvog dela prirasli za srce i da sam želeo da ih pošaljem u još jednu avanturu. 

4) Da li je ovo literatura za ljubitelje trilera ili za poklonike fantastike?

Pa mislim da je i za jedne i za druge. Možda je u stvari najviše za one koji vole brze, avanturističke romane, za ljude koji vole misterije, i koji ne beže od "žanrovske" literature. 

5) Kako su naši prostori povezani sa ovom pričom?

Centralni deo priče dešava se na ovim prostorima. U samoj fazi planiranja knjige ključno mi je bilo da se glavni deo događa ovde iz dva razloga. Prvi je jer sam oduvek želeo da i sam čitam ili pogledam neki avanturistički triler koji bi se dešavao na našim prostorima, a drugi je bio taj što mi je mnogo lakše bilo da opisujem ulice Beograda nego nekog grada koji nikada nisam video, a i toliko ima misterija vezanih za naše podneblje da je prosto šteta ne iskoristiti ih.

6) Zanimljiv je i motiv Drugi svetski rat. Koliko su te teme i danas intrigantne?.

Ceo period oko drugog svetskog rata je intrigantan i pun misterija. Mnogo je bilo različitih interesa, i veoma zanimljivih ljudi koji su se kretali u tom vremenu. A možda nas sve privlači i to grozno, apokaliptično uništenje koje ga je pratilo, imam utisak da se ljudi nikada neće zadovoljiti "čeprkanjem" po tom delu istorije.

7) Postoji li plan o narednom nastavku?

Postoji, samo ne postoji kraj. I prvi i drugi roman sam pisao tako što sam prvo definisao kraj, jer ja smatram da je finale priče to što je najbitnije za takav tip knjige. A i sami krajevi obe knjige su "otvoreni", tako da i pre kraja drugog dela su mi padale na pamet razne ideje. Želim da ponovo oživim  likove, ali za sada je treći deo u nekim skicama, ne želim da krenem da ga pišem samo da bi se napisao, nego želim da dobijem ideju za dobru priču,. 


Danica Bogojević: „Možda istoriju pišu pobednici, ali...”

21.12.2016

Danica Bogojević, pobednica konkursa Vrata knjige 2016. sa romanom Tajna iskre, otvorila je novo poglavlje u književnosti uopšte, i neobičan pristup stvaranju u žanrovskoj knjiženosti. O proučavanju istorije, slovena, neobičnih ličnosti, hrama u Retri otkriva tajne čitaocima NET knjižare...
1.    Danas se mnogi žale da nemaju vremena da čitaju, a kako si ti pronašla vreme da pišeš i istražuješ?
-    Iskreno, vreme koje posvetim radu na  svakom novom romanu, uskratim najviše svojoj porodici i prijateljima. I jako sam im zahvalna na podršci i razumevanju.  Sa druge strane, zaista nemam dovoljno vremena da pročitam sve ono što bih želela, da odgledam sve filmove i serije o kojima moje okruženje priča. Pisanje je definitivno usamljenički posao, ogromna žrtva ali i nešto što mene veoma ispunjava.
2.    Kada sepiše o davnoj prošlosti odakle dolaze informacije, i ispričaj nam kako si se zainteresovala i uvela u  priču hram u Retri?
-    Za Retrane i njihov hram znam jako dugo,  u slobodno vreme volim da čitam i istražujem daleku prošlost . I čitam bukvalno sve do čega dođem,  od narodnih pesama i priča, preko istorijskih studija, religijskih studija, hronike...   Mada iskreno nikada nisam razmišljala o tome da napišem roman sa slovenskom tematikom.  Ali desilo se to da sam poželela da napišem roman o ratu u čijem će središtu zbivanja biti boginja  života i setila sam se da sam negde pročitala da su baš Retrani imali jedan takav ratni barjak. Tako se nametnula slovenska tema. Potom sam   krenula ozbiljno da istaržujem stare hronike, zapise i knjige. To istraživanje me je spojilo sa grofom Janom Potockim i njegovom potragom za Retrom. Mislim da je taj "susret" zapravo i trenutak rođenja ovog romana.  I iskreno koliko god to lucidno zvučalo, dok sam istraživala i pisala, nisam se mogla oteti utisku da je cela ova priča čekala baš mene da je ispričam. I veoma se radujem što je konačno pred čitaocima.

Mirjana Uzelac: "Mašta je najlepša kreacija svakog čoveka..."

08.12.2016

Žiži je pobednički roman konkursa Vrata knjige 2016. u žanru fantastike za mlade. Autorka Mirjana Uzelac otkriva kako je nastao i kako se oseća u ulozi pisca.


1.    Roman Žiži je avantura u čijem je središtu devojčica. U poznatim romanima sličnog žanra i dalje dominiraju dečaci. Zašto ste se odlučili za malu Živanu, Žiži?
Ka što deca  posle Noletovih pobeda istrče napolje, dohvate rekete i  vitlajući njima kao da su mačevi pomisle da mogu da  dosegnu Olimp, tako sam se i ja u svom odrastanju  poistovećivali sa junacima romana, stripova, filmova. Na moju sreću, mi naše  avanture nismo  odigravali kroz igrice, već kroz pravu igru posle koje smo mrtvi umorni odlazili kući na dubinsko kupanje i  spavanje koje je podrazumevalo premotavanje svega doživljenog i onda nastavak avanture u snu.  Ujutru niste bili sigurni da li ste sa avanturom  zaspali  ili ste se sa njom probudili.  Otud Žiži. Devojčica sa glavom  u oblacima, ali sa nogama na zemlji. 
2. Knjiga sadrži i neke simbolične slike i elemente iz književne tradicije kao što su čarobni ringišpil kakav nalazimo u filmu "Meri Popins", pa misterija o dečaku iz Rumunije za koga sumnjaju da je vampir poput Drakule, Edgar Alan Po... Koliko današnja deca i mladi prepoznaju ove detalje?
Prepoznaju ih u onoj meri u kojoj vole mistiku. Mistika je najtananiji prelaz između realnosti i horora. Jave i sna. Kretanja kroz veo. Svestan si, preplašen, srce samo što ti ne iskoči iz grudi. noge ti klecaju, ali ne možeš odoleti narednom koraku. I ideš dalje. Moraš da vidiš šta je iza svega toga. Zato se treba prepustiti i doživeti ringišpil, Poa, Transilvaniju. 


3.  Maštovitoj deci i mladima često se ta osobina zamera, i svi se trude da ih vrate u realnost. Da li je ova knjiga podrška za njih?
Velika podrška. Mašta nas razdvaja od gluposti, sebičluka, prostakluka. Pravi granicu između dobra i zla. Ona je najlepša kreacija svakog čoveka. Naša jedina orginalnost. Kakvo si dete, takav ćeš kasnije biti i čovek.  To je naš kod. I nikada  ne smemo dozvoliti da nas mašta ostavi, jer jedino sa njom zadržavamo Petra Pana u sebi. 


4.  To su Vas već pitali, ali, kako tako dobro poznajete dušu mladog čoveka, pa način druženja, govor... Da li ste kao model koristili sebe ili možda svoju decu?
Neminovno je da svako ugradi delić sebe u neko svoje delo. Kada pišete o deci tu nema mesta varanju. Ako ne osetiš u duši tu dobrotu u detetu, taj neverovatni dar, vedrine, tu želju da budeš deo njih, njihovog sveta, onda imaš cara koji je go. Ne pomažu reči,  ne pomaže baš ništa. Ako nemate želju za lepotom, ljubavlju, deljenjem, žrtvovanjem, imate samo puki okvir ili sliku bez tona.


5.  Kako ste se osećali kada ste saznali da će Vaš rukopis da izađe i kako Vam deluje uloga pisca?
Osećala sam se ushićeno. Želela sam da izađem napolje i da se vrtim od sreće, skačem. Da zagrlim svet. Naročito kada su se meni dragi ljudi tome obradovali. I to je ono najlepše. Kada se tvoja radost uzvrati radošću drugih. Biti pisac je velika privilegija. Velika odgovornost. Izneseš svoje snove, svoju radost, tugu, strah, i neminovno te ljudi posmatraju kao junaka tvoje knjige. Podržavaju te ili osuđuju.  Ja sam u slučaju Žiži presrećna i nadam se da me Žiži neće nikada napustiti, da će biti tu za moje unuke kao što je bila za mene, za moju Marinu i mog Mihajla.


6. Na Sajmu u Beogradu ste po prvi put bili gost štanda Portalibrisa, potpisivali knjige, družili se sa čitaocima, i uopšte mladim ljudima koji vole knjigu.
Portalibris je učinio da se pisci osećaju delom nečeg prelepog. Da se osećaju posebno. Imala sam tu sreću da sam upoznala Miloša Petkovića, Minu Todorović, Danicu Bogojević, Jovanu Ristić, Mirka Mladenovića, ljude koji su svojim delima uticali na svoju publiku. Bilo je pravo zadovoljstvo gledati sva ta ushićena lica, sve te mlade ljude kojima su ovi pisci epske fantastike bili istinski junaci.


7. Ovo je Vaš prvi roman fantastike za mlade, ali zanima Vas i krimi žanr. U čemu više uživate dok stvarate?
Krimi romani, kao i svaki drugi žanr, sem pisanja za decu, vas definitvo ubaci u centrifugu. Susrećete se sa lošim likovima, preverantima, čistim zlom. Dobrota gotovo nikada ne može isplivati. U najboljem slučaju je na ivici da se udavi. Pluta tek toliko da se održava. Zato je mnogo lepše pisati za decu. To je jedini vremeplov koji vas vrati u bezbrižno detinjstvo. Bosonogo. Ono Branka Ćopića, Marka Tvena, ali vam dozvoli i da budete u svetu Harija Potera, Gospodara Prstenova, Narnije.  Ormar dečijeg stvaralaštva čuva avanture, bajke, roman za odrasle je uvek orman sa baucima.


8 . Kada bi Žiži živela ovde među nama (a možda I živi), kakvu bi avanturu započela ove zime?
Avanturu bi započela na zaleđenoj reci gde igraju  hokej uz ciku, vrisku i jurnjavu sve sa  vevericama i jaretom Maretom. A onda se vedar zimski dan preobražava u vejavicu iz  koje se pomalja čovek u dugom crnom kaputu sa natučenim crnim šeširom. Koji vuće desnu nogu. U naručju nosi ...


Vanja Bulić: „Prepisano vreme poslednje dekade 20. veka“

20.09.2016

Povodom novih osvrta na godine za nama mnogi su se prisetili ličnih iskustava, situacija u kojima su se našli, a Vanja Bulić priredio je knjigu koja obuhvata njegova dela tematski vezana za devedesete. Kako ih danas vidi i kakvo novo čitanje i doživljavanje te mračne prošlosti očekuje, ovaj intrigantni pisac i novinar otkriva za NET knjižaru

1)Čini se da se vremenom mnogo šta zaboravlja ili se makar sećanjem iskrivljuje slika o nekom vremenu, pa tako i o devedesetim. Koliko Vaši književni tekstovi iz knjige „Devedesete“ predstavljaju sudar sa realnošću kakva je bila?

-Živimo u vreme pobrkanih lončića. Na vlasti su isti ljudi koji su kumovali devedesetim da budu onakve kakve su bile, a uporno izbegavaju da pričaju o tome, čak se i vredjaju kad ih novinari to pitaju. Promenile su se samo vodje, a ostali su njihovi najbliži saradnici. Naravno, samo se magarac ne menja. I oni su se promenili, ali su ostali tragovi beščašća. Moja četiri romana koja se nalaze u knjizi „Devedesete“ nisu sudar sa tim vremenom, već prepisano vreme poslednje dekade dvadesetog veka.  Ti su romani tada nastali, pa predstavljaju na izvestan način hroniku jednog vremena, dodušeliterarno obradjenu, što će joj omogućiti da duže traje.

2)„Lepa sela, lepo gore“  - priča koja nam je poznata i zanimljiva svakoj generaciji na poseban način. Kojoj publici su, po Vama, namenjeni ostali tekstovi?

-Roman „Lepa sela lepo gore“ je objavljen kao „Tunel“, sa podnaslovom „Lepa sela lepo gore“ i pisan je na osnovu istog dogadjaja, koji je bio osnov filma. Prvi korak ka filmu i romanu je bila moja reportaža „Osam dana u grobu“, objavljena u „Dugi“. Teško je za roman reći kojoj je publici namenjen, ako nije strogo žanrovski odredjen ili ako ne nosi oznaku – roman za decu i omladinu. Ova četiri romana tretiraju čertiri teme. „Lepa sela lepo gore“, odlazak na ratište i rat. „Ratna sreća“ – povratak ratnika koji su otišli kao golje, a vratili se kao bogataši, pa u miru nastavljaju da žive po ratnim zakonima. „Zadah belog“ je priča o drogi i vremenu kada se ona  mogla nabaviti

iza svakog kioska u gradu. Roman  „Crvena kibla“  se prvobitno se zvao „Vrele usne“ i govori o skladištenju nukleranog otpada, temi o kojoj se malo priča.

Dušan Bulić „Nedostaju nam žanrovski filmovi i knjige... ”

20.09.2016

Nedavno se kod nas pojavila prva knjiga gradske fantastike koja uključuje u sebe elemente slovenske mitologije. U pianju je delo Dušana Bulića koga mnogi poznaju kao Tv scenaristu. Za NET knjižaru otkriva kako se odlučio za pisanje, i kako je nastao ovaj neobični roman koji nazivaju srpskim Gunisima?


1)    Dušane, radiš za televiziju, bavio si se uređivanjem magazina, otkud želja da napišeš i knjigu?


Želeo sam da napravim dnevnik svog detinjstva, kako bih se konačno sa njim i rastao. Oživljavajući sećanja, počela je da mi se rađa ideja  za roman. Do početka pisanja knjige, živeo sam 15 godina od pisanja tekstova, TV scenarija, pitanja za kvizove... Nekako mi je pisanje knjige delovalo kao logičan ishod.


2)    Kako se javilo tvoje inetersovanje za slovensku mitologiju, i kako si spojio nespojivo – staru mitologiju i moderni Beograd u savremeno doba?


Mitologija me zanima generalno, nevezano za stare Slovene, a konkretno interesovanje za našu mitologiju rodilo se iz želje da bolje upoznam svoje korene, vreme pre dolaska hrišćanstva. Zanimao me je odnos mojih predaka prema dobru i zlu, i mogu vam reći da je više nego originalan, a možete ga naći u mojoj knjizi.



Ivan Drajzl, autor koji nam opisuje život u praistoriji...

25.01.2016

drajzl tvrdjavaMladi pisac Ivan Drajzl odlučio je da se prvi oproba u sasvim novom žanru – praistorijskom avanturističkom romanu. Bazirajući se na naučnim saznanjima kroz pustolovno putovanje glavnih junaka ovaj autor prikazao je kako je izgledao život u vinčansko doba na našim prostorima:  „Vinča, znamenje bogova“ .
1)    Ivane, otkud interesovanje za tako davna vremena i koji su bili Vaši načini da saznate kako se tada živelo?
Istorija me oduvek interesuje, pogotovu drevna prošlost. Postoji nešto jako u vezi sa vremenima kada je čovečanstvo bilo tek na početku i kada ljudi nisu mogli ni da pojme dokle ćemo kao vrsta stići. Naravno, ne znači nužno da je ovo dokle smo stigli pozitivno. Upravo to dodaje uzbudljivosti drevnih vremena – možemo se pitati kolikim drugim putevima smo mogli poći umesto ovog.
Pisati o drevnoj prošlosti nije lako, jer ne postoji dovoljno građe. S druge strane, to ostavlja mnogo mesta za domaštavanje, ali sam ja u startu zacrtao da ću pokušavati da se zadržim u okvirima realnog i mogućeg. Danas internet predstavlja pravu blagodet za pisca, ali može da bude i njegovo prokletstvo. Čitalac očekuje da pisac mnogo bolje poznaje materiju o kojoj piše i prilazi mu sa poverenjem u njegov autoritet. Ako pisac koristi samo internet, onda će čitalac vrlo brzo moći da pronađe istu tu građu i da vidi da se pisac služio isključivo lako dostupnim izvorima. Na taj način, pisac gubi autoritet. Zato sam se trudio da sakupim što je više moguće građe mimo interneta, te sam putovao, obilazio nalazišta, peo se na planine koje opisujem i razgovarao sa ljudima koji o datoj temi znaju mnogo više od mene.
2)    Dobili ste podršku nalazišta Pločnik i od stručnjaka među kojima su Julka Kuzmanović Cvetković i  profesor Nenad Tasić. Kako je izgledala saradnja sa njima?
Meni je najveću brigu predstavljalo pitanje kako će ljudi od struke reagovati na moj rukopis. Kada mi je gospođa Julka, jedn od vodećih stručnjaka za period neolita kod nas, rekla da ništa ne bi menjala u tekstu i da bi ga ona slično napisala kada bi smišljanje priča bilo njen poziv, pao mi je ogroman teret sa srca. Uspostavili smo saradnju na obostranu korist, jer i tim nalazišta Pločnik, između Prokuplja i Kuršumlije, radi intenzivno na popularizaciji perioda neolita pa spremaju neka iznenađenja za posetioce koja treba da učine da doživljaj Pločnika bude značajno različit od obilaska drugih muzeja. Očekujem da ćemo sličnu saradnju ustanoviti i sa nalazištem u Vinči.
3)    Kroz roman “Vinča, znamenje bogova“  otkrivamo život na našim prostorima u jako davna vremena. Zanimljivi su detalji koji opisuju odnose među ljudima, ratnički kodeks, ljubavne odnose. Takođe, dok ste proučavali vinčansko doba sigurno ste naišli na neke interesantne činjenice. Da otkrijemo ponešto?
Meni je najfascinantnije saznanje bilo to da je životni standard pre sedam hiljada godina bio viši nego pre, recimo, tri stotine godina. Ti ljudi su živeli u blagostanju, jer je svakom sve bilo dostupno i nije postojao povod za otimačinu i nasilje. Zato su oni svoju snagu, umesto u podizanje zidova i pravljenje oružja, usmeravali u lepotu i udobnost. Takođe, sa sigurnošću se može tvrditi da je položaj žene bio mnogo bolji nego kroz celu istoriju nakon toga. Žene su bile poštovane kao izvor života i imale su ista prava kao i muškarci, a uživale su veću zaštitu.
4)    Kod nas su poslednjih godina jako moderni romani epske fantastike koji uključuju mitologiju. Ovih elemenata ima i u vašoj priči o Vinči koja nosi i podnaslov: „ Znamenje bogova“. Kakvu ulogu su bogovi imali u to doba i koliko onovremeni odnos prema bogovima utiče na junake njihove poteze, odluke?
Bio sam slobodan da pretpostavim da je odnos prema bogovima mogao biti sličan kao i u bilo kom drugom vremenu. Bilo je ljudi koji su doslovce verovali u sve što su šamani i sveštenici govorili, a bilo je i onih koji su sumnjali i bili radoznali i ne preterano revnosni u poštovanju običaja. Verovatno je i tada bilo onih koji ne veruju, ali je i u to vreme bilo pametnije svoje neverovanje ne ispoljavati javno, osim u slučajevima najmoćnijih i najbogatijih. Složićemo se, da su se bogovima uvek pre okretali oni koji su bili nemoćni i slabi, dok su se moćni više uzdali u ovozemaljska sredstva. Moji junaci su svesni opšteg verovanja da postoje bogovi i duhovi, i čine obrede, manje ili više revnosno, međutim niko se ne oslanja na više sile da ga zaštite kada može sam da se ukloni neprijatelju s puta.

Predstavljamo Vam pobednika konkursa “Vrata knjige“ Mirka Mladenovića

17.12.2015

Mirko novaPredstavljamo Vam pobednika konkursa “Vrata knjige“ Mirka Mladenovića

Mirko Mladenović je sa svojim rukopisom “Bio jednom jedan narod“ pobedio na Portalibrisovom konkursu“ Vrata knjige“. Evo prilike da ga bolje upoznamo.

1) Mirko, kakav je bio osećaj kada si saznao da si pobednik konkursa i kako su reagovali tvoji najbiži?

Saznanje da sam pobednik konkursa posle nekoliko sličnih učešća, u prvi mah mi je delovalo nestvarno – kao i uvek kada predugo čekamo da nam se neki lepi događaji dese, dajući pritom najbolje delove sebe. A nikad sa sigurnošću ne možemo tvrditi da će baš tako biti. Zato je suočenje sa činjenicom da izmaštano jeste postalo stvarno i opipljivo krajnje šokantno, euforično i neopisvo slasno. Jer, svako na ovom svetu traži potvrdu sopstvene vrednosti,najčešće oličene određenim radom - i kad je dobije, i to od struke, koja je najmerodavnija, na red dolazi slavlje i kratak užitak. Potom se otvara novi put i novi svet, i novo osećanje obaveze koja se zove trajanje. Javlja se strah od privremenosti, odnosno momentalnosti bleska. Taj okidač mene tera da budem još bolji, ozbiljniji, postojaniji... A porodica i najbliži prijatelji su tu da ohrabre i da u srcu i duši zabubnje njihove reči: „Bio si odličan. Nastavi.“ To je istinski podstrek.

2) Tema kojom se baviš u delu je simbolički predstavljeno pitanje opstanka jednog naroda ili civilizacije uopšte. Kako uopšte vidiš današnji svet i idemo li ka propasti ili ima nade?

Uvek ima nade dok je civilizacijski hod u trajanju, dokle god nevidljiva nit života nije prekinuta. Rekao bih, a,o tome i moj roman govori, izlaz je u nevidljivom i nama nepoznatom, jer sav vidljivi progres zlosutno ponavlja poznatu priču o nestanku Atlantide. Napredak čovečanstva jeste uzbrana i degustirana jabuka iz edemskog vrta koja nas čini smrtnim i propadljivim. I mi smo odavno odabrali svoj put. Zato se kraj, sam po sebi, logično nameće i on ne može biti drugačiji do onakav – kakav proishodi od naše slobodne volje. I zato je izlaz u ovom i ovakvom svetu besmisleno tražiti – zato što ga nema u njemu. Neminovnost smrti i umiranja je najbolji dokaz da ovaj svet nije stvoren za čoveka, već za sve ono što je protivno njemu. Dakle, jedina protivteža ovakvoj neminovnosti postoji u za nas nevidljivom svetu, čija je granica smrt. A onda je kasno za ispravke – izbor je načinjen i on postaje naše pravo, ogoljeno lice u onostranom – jedinom mogućem svetu!

3) Tradicija i simbolika deo su tvog romana. Junaci nose imena kao što su Ljubav, Vera i Nada. Koje elemente naše duhovne riznice najviše voliš i koristiš u stvaranju?

Spasilac se zove Vera, a junaci koji ga bodre su Nada i Ljubav. Koliko je on potreban njima – toliko su i oni neophodni njemu. Pokušavao je on i bez njih da pronađe spas, prilikom prvog susreta sa Svevidećim, ali bezuspešno. Nešto je nedostajalo. Čovek nije stvoren da bude sam. Pusta vera nije dovoljna. Iska se sabranje,celost,celina. Preciznije, sve ono što nju čini. Otuda Vera, Nada i Ljubav. A to jesu i elementi pozajmljeni iz naše duhovne riznice. Kao i iz svih prebogatih riznica svakog naroda sveta. Zato ovaj roman i jeste univerzalan.

4) Moderan čovek ima malo vremena da se posveti nekoj svojoj pasiji, hobiju.Kada ti stižeš da pišeš?

Da budem pošten, ja kradem – kradem od vremena za društveni život, ponajviše.

Ponekad, kad se ukaže zgodna prilika, ja kradem vreme i od porodice, pa i od posla. Biti pisac u današnje vreme znači biti beskrupolozni lopov, jer krasti se mora da bi se pisalo. A pisati se mora da bi sve navedeno imalo svoj pravi smisao.

Miloš Petković: Šta šapuće Đavolja varoš...

11.02.2015

Milos naocariceMiloš Petković jedan je od najuspešnijih mladih pisaca u Srbiji i regionu. Autor je trilogije epske fantastike „Vukovi sudbine“ i trilogije „Perunov hroničar“ koja se oslanja na mitove iz staroslovenske mitologije. Najmlađi je pisac u istoriji srpske ali i jugoslovenske književnosti koji pre svoje tridesete godine ima šest objavljenih romana. Takođe je najmlađi član „Udruženja književnika i književnih prevodilaca grada Niša“. Dobitnik je Medijanine nagrade „Sveta Petka“ za 2013. godinu i nagrade „Svetosavski pečat“ za 2014. Ipak, povod ovog intervjua sa njim nije ništa od ovoga gore navedenog, već ekranizacija njegovog romana „Perunov hroničar“ koja se uveliko sprema...

Sladjana Ilić:„ Književnost ispisuje život...”

28.01.2015

sladjana ilic 3Slađana Ilić, autorka zbirke priča „Ženski u sto tehnika”, neobična je figura na književnoj sceni. Ova knjiga nosi naslov koji upućuje na to da je namenjena damama, ili onima koji žele da upoznaju dušu žene, ali je, ustvari, u pitanju dar za prave ljubitelje književnosti. Posetoci NET knjižare imaju priliku da bolje upoznaju ovu spisateljicu.

1)Vaša zbirka predstavlja svojevrsnu mešavinu poetskih i proznih elemenata. Da li smatrate da ovakav vid stvaranja čuva one najbolje kvalitete književnosti i kome je, pre svega, knjiga namenjena?

Autor će sačuvati najbolje kvalitete književnosti ukoliko:

- izabere tematski okvir blizak svom senzibilitetu, a koji nikako nije u vezi s nekakvim potencijalnim konstrukcijama koje bi bile obavezno u funkciji „modernosti”;

- ukoliko ne piše zanesen vanknjiževnim namerama i apetitima – najpre ideologijom i željom da i u svetu kulture bude na strani potencijalnih „moćnika” ili nekakvih „pobednika”;

- ukoliko ne služi zlu i u toj funkciji zloupotrebljava znanje ili talenat;

- ukoliko je njegov, najpre lični, a potom i nacionalni identitet utemeljen, jer autor tek onda može imati divnu i prefinjenu senzitivnost za drugo i drugačije. Tek tada njegovo delo može imati širinu i nositi u sebi izazovni eros razlika koje se vole i razumeju;

- ukoliko se služi pripovedačkim i (ili) poetskim tehnikama koje sama tema i ono što on želi da ispripoveda, traže, ono što priroda autora oseća kao sopstveni – najbolji – način da se iskaže;

- Knjiga je namenjena svima koji vole dela autora koji u svakom trenutku osećaju i poštuju gore navedeno u funkciji čuvanja najboljih kvaliteta književnosti. Knjiga je namenjena svima koji razumeju da književnost na najdivniji način spaja ljude i da za nju, pravu, nema nikakvih prepreka. Ona sve i svuda poziva na ljubav koju širi i sintetiše.

2)Iako naslov najavljuje dominaciju ženskih tema, ova knjiga bavi se muško - ženskim odnosima, pitanjima egzistencije, umetnosti, smisla života. Zašto ste se onda odlučili za ovaj naslov?

I pisci, i čitaoci i izdavači znaju koliko je naslov za jednu knjigu važan. On obavezno treba da zavede čitaoce, a da ih ne prevari. Divan je trenutak u kojem prepoznate naslov svoje knjige, kada znate da je on pravi,

Stranice 1 - 10 od 41 (5 stranica)